Opštinske novine

Књижевни додатак

€ин капетана Петровића, браниоца Београда

ГЛАВА I Крвава предигра Један низ случајних, мени врло драгих и милих околности, дао ми је могућност да се поближе упознам с једном дирљивом историјом везаном за Београд. Дирљиви карактер ове историје повећавала је у мојим очима веза између старијих и млађих јунака који у њој играју главну улогу, као и њена интимна веза са новијом историјом Београда. Савремени писци истичу да је лице Београда лице енергичне младости. То се не да порећи, али бзз сумње поред те младости, као нешто исто тако велико и привлачно, постоји и прошлост Београда. Посматран кроз овај срећни дуализам, Београд постаје не само много разумљивији, већ и много дубљи, садржајнији, истинитији I? ближи. Главном делу ове историје претходи велика и крвава предигра, светски рат, који се усекао у новију историју Београда, као клин у живо месо. Непосредне последице за сам град и његову историју у ужем смислу једва се могу набројати и довољно оценити. Али се те последице осећају и ван тога круга. Долазе непредвиђеним и врло замршеним путевима. Као што се око камена бачена у воду стварају концентрични кругови који су то шишири што су даљи од места где је камен пао, тако и рат делује не само у центру збивања, већ своје деловање шири и изван ужег круга. Тако је он везан и за живот јунака историје коју ћемо изнети. Кад лампа изненада задрхти над столом, или нам се под заљуља под ногама, сви знамо да је то земљотрес, макар да му је епицентар врло далеко; ако нам се услед тога кућа сруши, силу не тражимо у њој, већ ван ње... Какво је било психичко и фактично доживљавање светског рата у Београду, о томе говоре многе књигз. Београд јз взћ првог дана улетео у рат. Није било времена да се предахне. Рат је објављен 28 јула 1914; те исте ноћи уследила је страшна детонација на Сави, руши се мост на мирној и љупкој реци, која се под Београдом сва предаје у власт старијег брата, великог Дунава. Земља је задрхтала. Мирне и беспомоћне животиње осетиле су страх.

Људи су отворили прозоре, погледали према небу у даљину, ослушкивали, док су се из таме шуњале сенке наказне и страшне, апокалиптични јахачи који сеју смрт. — Затвори, чедо, прозор, — рекла је стара бака, прекрстила се и стала пред икону, пред којзм у ћошку собе пуцкета пламен кандила. Младост је друкчија, мање је искусна од опрезне старости. Бакини мезимци су изишли на улицу, иако је она за њима плакала. Једни су ставили на руку знак црвеног крста, други су окитили главе венцима; једни су се спремили да видају ране, а Други да понесу ране. Баки није остало ништа друго него да се моли Богу и да чека оне који ће јој се вратити, и оплакује оне које неће више никада видети... Судбина Београда је увек била ванредно тешка, тим више што он по свом природном положају није заштићен. Пред њим нема ни планина, ни брда, ни утврђзња; само две реке, истина огромне, широке и велике, али што је то за модерне хаубице, мерззре, велике челичне птице, аероплане, нзви дар бога рата. Стари град, тврђава, више је успомена на прохујале векове, више једна сјајна, меланхолична и романтична кулиса, него ли заштита од напада. И у светском рату истакло се питање, о коме је и раније писано, треба ли бранити Београд?! — Има ли смисла почињати бој са неједнаким снагама, сумњајући у успех, бранити оно што се не да одбранити. Добро је све то, али је то аргументисање логично и филозофско. Срећом, увек поред тога постоји и расуђивање емоционално, осећајно, расуђивање срца, које није тако опрезно као разум, али ј е често исто тако мудро, и обично видовитије од разума. У овом дијалогу између срца и разума, победило је срце, оно велико и топло срце града које га је из прашине и на хриди подигло и које је и сад устало да га браии. Стари Сингидунум, Бјелград, Даролчихад бранио се, јер су тако решили његови грађани, чије је срце проговорило у његову корист. Два пута је био сав у крви. Још је једном руком држао затворену једну рану, кад је задобио другу. Кад је пао, славно је пао. И зато је овај пад раван победи. Јуначка смрт искупљује пораз и уздиже га до највише апотеозе славе. У љутим и тешким бојевима гинули су за њ не само добровољци и комите, пешаци и зкоњаници, жандарми и официри, већ