Opštinske novine

770

Београдске опшгинске новине

и деца. Па чак и они које је закон одбацио из људског друштва — робијаши — жртвују се за Београд и уздижу до легендарних јунака дајући целокупној историји Београда онај њен толико сугестивни и привлачни значај. Наша историја везана је нарочито за оне крваве дане 1915 године кад је борба и патња Београда достигла свој врхунац и кад је број жртава и херојских подвига превазишао све што обична фантазија може замислити. Не треба се чудити што јунак историје, коју износимз, толико потпада под сугестију тих дана. Срце је увек отворено двоструком упливу: прошлости и будућности. Који су елементи јачи, не зависи само од наше психичке конституције, већ исто тако и од снаге и моћи самих елемената. С овим ћемо прећи на нашу историју. ГЛАВА II У Осмом кварту Шта да кажемо за Београд, ако се само мало осврнемо уназад?! За последњих циглих сто година у њему се дешавају чудеса као у оној причи о обешењачком арапском дерану Аладину, који само што удари ногом у земљу, земља се раствара, и из ње излази огромни џин, који онда за трен ока врши све што његов господар зажели. Узмите коју било књигу, који било опис старог Београда од пре сто година, па ћете видети, како је некад било све друкчије. Тад су се тек назревали први почеци шегове садашње културе и цивилизације, а о садашњем мору његових кућа, начину живљења, држању и одевању људи, ни говора, То је уистини један чаробан процес, какав су у стању само градови да пруже пред нашим задивљеним очима. * Велимо градови, јер градови имају те велике могућности, материјалне и моралне природе, које су за оваква чудеса потребне. Узмите, само, како кажу, да се још четрдесетих година прошлог века на Славију ишло „у лов на патке"... Данас је већ Славија центар, а где је периферија?!... Она је помакнута сасвим далеко, где је у то доба почињала права дивљина. Расејала се изнад Хује, по Душановцу, Бањичком и Топчидерском Брду, па и још много даље... Па ни то све није доста. Ето, гледамо на своје очи. Мирна, премирна улица. Тиха и споксјна. Доселиш се у њу у нади да ћеш „идилично" живети, кад на једанпут само тек нешто приметиш: неки инжењери, неки предузимачи дођу, огледају, премеравају, а ти чисто не верујеш. Па зар ту, у овој нашој мирној улици, где је све тако хармонично и лепо, где су се као на острвцу задржале старе лепе једноспратнице са зеленим вртовима истуреним напред у улицу, зар ту да се нешто дира и квари...

Па јест, Бога ми, касније видиш, да је баш тако, да ће се ту баш копати, рити, да ће се данима и месецима по твојој мирној улици и рано и касно кретати тешки теретни камиони који ће довозити: циглу, песак, креч, бетонске трегере, даске за скеле, а безбројни радници да ће исто тако данима и месецима, и рано и касно, одмицати испод прозора с комадима хлеба или бурека, и по цео дан, тако рећи, висити на грађевини, и ти ништа не можеш против тога. То је закон новога времена; има, или да се иселиш, или да останеш. Па штогод се може и забележити, јер је ово чудо занимљи^о. Има неку заразну снагу. И ти је осећаш. То је као оно копачи злата у Северној Америци, само што овде место злата грозницу изазива ,.златна земљишна рента". Земља поскупљује, јер тоеба много станова, треба нових кућа. Лзуди су се доселили у Београд, нема више ништа од идиле и живота у затвореном простору, све се растворило као велики чаршав кад се размота; свак на њему хоће да нађе своје место и да живи. Тако ето догодило се и с једном од најмирнијих београдских улица нашег Осмог кварта. Била је мирна и тиха. Сад да је видите и погледате, не бисте свсјим очима веровали. То: та и та улица?! Па није могуће, рекли бисте, ви се шалите, или сам ја залутао! Неко је испретурао табле са натписима! Али није, Бога ми, није на часну реч, баш је ово наша улица, велим ја и нема друге, гледајте шта се ту ради... Наша улица носи једно мало чудновато име, нарочито за улицу која се овако радикално подмлађује: „Баба Вишњина". Налази се у Осмом кварту око ког се с десна и с лева ређају суседни, концентрични квартови. Улице које сачињавају границе нашег Осмог кварта претстављају не само административну, већ у исто воеме и неку врсту духовне, донекле и историјске границе; суседни квартови разликују се од нашег и по спољашњем изгледу, и по начину како се у тим квартовима живи. На северу Александоова улица, та стара београдска артерија чији се трагови назиру још у прадавно римско доба, дели наш кварт од једног сасвим посебног дела Београда. Већ с ону страну Александрове улице нижу се мале радње и радњице, а тамо даље надовезују се још неизграђени простори, а још даље наша гробља, град мотвих који таоси своју дубок® туробну ноту. Хартвигова улица дели га од најизграђенијег дела Београда у ком се велеградски живи и осећа. Булевар ослобођења и Карађорђев Парк одвгј"ју га у исто време и од тихог и мирног Врачара, и од Медицинске вароши, и од улаза у сиротињску Татаган-малу. Друге границе, са југа Господар Вучићева улица, са југоистока улица Престолонасуедника Петра — одвајају га од оних делова Београда у којима превлађују куће и кућице сиротног, малог света, који ће