Opštinske novine

776

Београдске општинске новине

трља чело, али, на његово најзеће чудо, рука га није слушала, није се мицала. — Мора да ја спавам, — помислио је дечак и опет заклзпио очи. Кад је хаљина госпође Ниле, услед њене лаке кретње, лагано зашуштала, дечак јз поново напола отворио очи и погледао у правцу где је она седела. Што се сад с деча(ком догодило, тешко је објаснити, али се наједанпут нешто као завртело у његозом мозгу, осесетио је страховите болове. Он као да више није био он, овај одрасли дечак који је већ улазио у шеснаесту годину, већ неки сасвим мален дечачић, заправо мален као искрица, кога неко снажно љуља на коленима, док јздна витка прилика, која је личила баш ономе некоме ко је тамо седио, — пружа руке према њему и хоће да га преотме. Знао је да се он тада смејао на сав глас. Хтео се и сад насмејати, али место тога он је дубоко и тешко уздахнуо. Прилика која је седела у наслоњачи и која је много личила на ону неодређену прилику из његових снова, ону која му се увек јављала кад му нешто није било добро, сад је брзо устала, пришла му на врх прстију, и, сагињући се над њим, полако спустила руку на његово усијано чело. Ох, како му је годило, како би радо пољубио ту руку, али ништа, баш ништа му сад није успевало. — Не бојте се, Саша, — чуо је како му је та прилика рекла, — све ће бити добро, само морате бити стрпљиви. — Стрпљив?... А, да, сад се полако почео присећати. Најпре се сетио како га је нешто страховито ударило у прса, па како је одмах затим пао, а онда се почео присећати шта је пре тога било. Враћао се из школе и наједанпут је спазио ону лепу девојчицу, коју је већ толико пута видео како озбиљна иде из школе истом улицом којом је он пролазио. Онда се чула сирена, девсјчица је вриснула. Није знала шта ће. Он је такођер узвикнуо из страха за девојчицом, притрчао је да јој помогне, а онда се догодило све остало... — Да ли ју јз спасио, шта ли је с њом!.,. Сад је схватио откуд несносни болови, али му је ипак било главно да чим пре дозна шта је са девојчицом. Госпођа Нила као да му је с чела читала мксли, рекла је: — Како сам Вам благодарна, Ви сте спасли нашу кћерку, Бисенију!... Заиста, сад га већ ништа није болело. Насмешио се и сретним погледом погледао госпођу Нилу. То је било оно што је хтео знати, али не због захвалности, већ за то што је он ту девзјчицу ванредно нежно волео, макар да никад није ни покушаз да јој се приближи. Права љубав увек је стидљива, а он је девојчицу уистину волео. У то је био уверен. •

Хтео је да се придигне, али није могао. Нека мрена опет је падала на његове очи и он је опет затворио капке, а свест која му се била вратила, као да је опет некуд отишла... Кад је после извесног времена лекар опет дошао, био је много задовољнији. Нарочито га је обрадовала вест да је дечак долазио к свести. Бисенија, која је с лекаром такођер ушла у собу, није ништа говорила, али се видело да ју је вест узбудила. Кад ју је госпођа Нила потражила погледом да јој нешто каже, девојчице више нијз билз. Да мајка не би видела сузе које су јој навирале на очи, сакрила се; у свсју ссбу. Срце јој је необично, бурно куцало. Што се то с њом догађало? Васпитана у строгој породици, уз мајку коју је волела дубоком дечјом оданошћу, њене мисли и осећаји нису досад никад излазили изван породичног круга. Тако није обраћала пажњу ни на своје мушке другове, макар да је често слушала разна добацивања: — Гледај ову плавку, гледај како је лепа. Што сте тако озбиљни, госпођице?!.. и томе слично. Она се правила као да то не чује и никад о томе није говорила са својим другарицама. Данас, међутим, после оног несретног догађаја, кад је у ауту гледала дечака који ју је спасао, па касније у порздич:ном салону испруженог, с високим бледим челом, валовитом плавом косом, — она је осетила прво велико узбуђење. Прво узбуђење у животу ове неке особите врсте!... То узбуђзње, помешано с осећајзм благодарности, с.:.крила је она у свсјој собици прелевајући га првим чистим сузама. То је било нешто као блесак муње... Прве дечјз љубави имају сасвим детињаст карактер, иако деца мсгу сатима сасвим озбиљно разговарати и о свом будућем браку, о свзјој будућој деци и сличним питаљима. Има случајзва да ове љубави остану као слатка визија кроз цео живот, или да буду осноза за каснија сасвим свесна, ванредно снажна и велика осећања. Данте је као дечак од девет година угледао једну још маљу девојчицу, малу плавокосу Беатричу, и од тога часа она је ушла у његову свест и осећање тако да је више никад није заборавио. Такви су случајеви ипак ређи. Међутм, прве љубави на прелазу из детињства у доба младзсти имају већ сасвим други карактер. Иако нису тзлико богате у стварним доживљајима, њихова драж и значај су ванредно велики у наслућивању и наговештавању, у ритерским склоносгима ј.од дзчака, меланхоличним настројењима и афектима код девсјчица. (Наставиће сз) Д-р Марија Илић-Дгапов