Opštinske novine

Слике из београдског робовања 1914^1918 I ДЕЦА ЈУНАЦИ (2)

Пдеменита даЉ Већ сам се спремила да пођем кућн, кад ми Петар и Мића, најстарији ђаци Завода за глухо-кему децу, псверише тајну: да су дали кеко старо заводско одело једном русхом кадету који је на раду при рулењу старе школске зграде. Он им је поверио да ћз побећи. Ја претрнух. Тек што сам имала времена да изразим страх и похвалу, у учионицу улете као вихор наша инспекторка г-ђа Милер, и само што нас не смрви. Немогуће је описати сцену која је наступила. Она црвена и разјарена као лафица. У подигнутој руци држи велики подрумски кључ и пуна беса и срџбе млата њиме по ваздуху као мачем. Деца бледа дрхте од страха. ГТравдају се, али она и не слуша. Они лепо разумеју реч ,,апс" и схватају њен страшни значај, па упиру очи у мене. Ја је замолих да ме еаслуша и правдах тај дечји поступак као наивну и крајну болећивост. Рус је молио да му даду какав свој стари капут у коме ће радити, да би сачувао своју рубашку од ђубрета и прашине. Она подиже главу, као да ме је хтела боље видети, па рече: „О, ви сте онда сувише наивни, госпођо, ако тако мислите. Знадем ја превећ добро шта се тиме хтјело. Ма нек се не деси више тако што, јер они ће тада зацијело у затвор, а и за вас би се лахко нашло мјесто које већ заслужејете!" Сагосмо главе под грмљавином њених претњи, али је ваљало ма како ублажити страшну срџбу, да не би, још одмах испунила своја лепа обећања. Ја кришом дадох деци знак да моле, и' они склопише руке и подигоше према њој: „Госпођо, јиолимо , опростите". Она им оте руку коју су деца хтела пољубити, и нареди да им кажем, да сместа донесу одело које су дали Русу. Како ми је тешко било видети моју добру децу са дроњцима под пазухом, које су они у тако лепој и племенитој намери дали. Госпођа оде. Ја се једва прибрах и као смлевева пођох кући. Душу ми је мучило што нисам знала ко их је издао. А шта ли ће тек бити са јадним Русом? Сутра дан дођох у школу раније него обично. Петар гледа час мене, час свога друга, и као да ми погоди мисли, заклони шаком

уста од остале деце па ми рече: „Госпођо, данас није дошао Рус на рад". Тада му сенуше очи необичним сјајзм, устаде, и рече победосно: „Госпођо, ја сам јуче преварио госпођу Милер". Ја занемех од чуда, јер збиља не разумедох шта је тиме хтео рећи. Он продужи. „Кад нас је госпођа послала по одело, ја сам Борису казао да сакрије оно што смо му ја и Мића дали. Ја сам онда отишао кроз прозор у подрум и узео други стари капут и кошуљу и донео госпођи. Ваљда нисам луд да узмем од нашег брата Руса одело, кад знам зашто му треба", доврши мој ђак свој јуначки подвиг који ме је до суза гануо. Све ће то ваш Краљ псцепати ( ( Иду Теразијама два глуво-нема ђака па су застала и посматрају царске слике — резанице — у излогу једне књижаре. Посматрају, и нешто се на свој начин разговарају. Мрште се и доказују нешто један другс!ме-. Окупило се више деце око њих па се нацраеила гомилица око излога. Мило то неприја.тељима па стадоше и два њихова официра да виде и чују, шта раде Српчићи око слика светлих царева. Али гомилица ћути, већ само посматра глуво-нему децу. Кад мали Новица спази официре повуче једнога за рукав и стаде му нешто живо мимикама говорити и показивати на слике. Господин, мислећи да дете жели да му се купе слике, извади новчаник и пружи детету неки новац, показујући му врата. Али дете жустро одгурну руку и малу песницу подиже према сликама као да им прети. Господин се наљути, повуче га за уво, строго му прстом припрети, па оде. Новица раздражен, љут на све што није српско, избекељи се на слике колико је могао па повуче друга да пођу. Деца весело затапкаше рукама и прснуше у силан смех. Једна госпођа, која спази ово, опсова неваљалце што се смеју бедној деци, али они одговорише, да се не смеју њима већ нечем другом. У школи сам дознала целу ствар. Новица је официру казао да он не воли ове Шзабе, он воли српсхог Краља. Доћи ће он, па ће све слике поцепати.