Opštinske novine

Разговори с београдским уметницима и књижевницима

V СЛИКАР МИЛАН ПИЛОђАНОВИЋ

животом легендарних уметничких натура — међу својим сликама и успоменама, љубоморно чувајући те „реликвиз реликвиарум" свог значајног и големог дела. Никада још нисам тако интенаивно осетио сву величину и сву трагику уметниковог удеса као што сам то осетио за време оних неколико часова проведених у атељеу Милана Миловановића. Већ сама његова појава довољна је да вас инспирише; низак стасом, ситног тела, у црном оделу, с цвикерима на очима, изболована и изборана лица преко којег се превукла нека сива патина, а на глави прекрасна уметничка још непоседела коса. А покрети пуни живахности, енергије и елана. Кад му се обратите он иза ушне шкољке ставља једну малу ебонитну коцкицу спојену жицама с неком апаратуром окаченом о специјално, у то име пришивено дугме на прснику. Сам од себе долази вам пред очи генијални Бетовен и његова ужасна трагедија, коју је тако потресно-мајсторски обрадио Ромен Ролан. И под том импресијом, гледајући Милана Миловановића како се мучи и упиње очима и читавим својим бићем да схвати оно што му говорите, с максималним напором својих гласница, из читаве шегове појаве осећате оне класичне линиј-е мирноће и бола садрених фигурина са клавира. Да, Милан Миловановић је глув и телесно сломљен. А свој слух и своје здравље упропастио је служећи апостолском истрајношћу отаџбини и уметности. Његово здраво и отпорно тело раснога Балканца одолело је у оном свеопштем европском покољу — за који смо веровали да ће бити последњи — пегавом тифусу, али није могло да одоли Миловановићевој животној страсти — сликарству, боји. Његова крв и његови живци били су доведени до руба пропасти зрачењем отровних супстанца из боја, али је и томе његово тело одолело, проузрокујући потпуну глувоћу на оба ува, дрхтање и деломичну одузетост руку. И данас он, након огромних систематских напора, самоодрицања и лечења, живи у непоколебивој нади да ће оздравити и узети поново у руке палету и кичице као што се то исто тако нада и чувени хрватски сликар Томислав Кризман у Загребу, кога је задесила иста судбина. Једино још та нада чини данас смисао живзта Милана Миловановића.

Иако се дела Милана Миловановића већ дужи низ година не сусрећу на уметничким изложбама, иако се на његово име не наилази у савременим уметничким критикама и дискусијама, оно ће ипак једнога дана наћи своје заслужено место у историји српске уметности; — кад се нађе неко ко ће је написати. По нарави тих и повучен у самога себе и своју уметност — а као уметник вечити револуционар — он се последњих година под утицајем тешких оболења која су га стигла, повукао и од света и • од јавности, живећи