Opštinske novine

Слинар Милан /Иилованови^

783

Милан Миловановић је трећи преживели члан Кутликовог сликарског квартета: — Боривоје Стевановић, Драгомир Глишић, Милан Миловановић и пок. Коста Миличевић. У историју новије српске уметности Милан Миловановић ће ући не само као први српски модерниста (импресиониста), пре Надежде Петровић која се обично сматра за пионира српског модернизма, него и као први, и до данас најбољи и најизразитији српски сликар нагог људског тела — тог сликарски најтежег проблема. Читав низ његових мањих и већих уља, угљена, крејона и црвене креде —■ женских и мушких актова и торза — одају не само мајстора који је солидно свладао све иотребне техничке елементе: — боју, цртеж, анатомију, игру светла и сене, пропорције, позиције и колорит —, него и уметника који је осетио оно што људско тело, особито женске груди и леђа, чини лепим; оно што уметнике, и обичне смртнике привлачи већ столећима и миленијима и што' ће зацело остати лепо и привлачно док год буде човека и уметности као највише еманације људског духа. Ако ишта може да духовно спаја најпримитивнијег дивљака са најкултурнијим западноевропејцем, то је сигурно уживање при погледу на голо људско тело свог расног или сродног суплеменика. Ни најфанатичнији прогони Свете инквизиције нису могли да угуше тај осећај и ми још данас наилазимо на многобројне трагове естетског нивоа средњевековие уметности која сз није устручавала дау цркву, католичку цркву, укоси класичне линијз голог људског тела, чак и у облику светачких ликова. И та линија дивљења нагом људском телу протеже се кроз читаву људску уметност, преко грчкз и римске у најстарију египатску и асирску, да се изгуби у тамном лавиринту печинских фресака преисториског човека. Основне елементе те лепоте у модерну српску уметност уноси Милан Миловановић. Изучивши солидно тај занат код једног од најбољих француских мајстора (Французи суутоме управо виртоузи) Леона Бона, а располажући талентом и јаким осећањем. за голо људско тело као сликарски објекат, он се 1.906 г. враћа у малу балканску паланку Београд и у тој патријархалној средини Јанка Веселиновића и Светолика Ранковића са читавом галеријом својих аката и торза изазива не само изненађење него и отворени револт и игноранцију. Иако, како већ рекох, пионир српског модернизма, Милан Миловановић располаже с колосалним познавањем људске анатомије. Али код њега, изуззв у неким школским радовима, то никада не прелази у медицинско интерпретирање ових или оних партија. У крејонима и кредама доста наглашена на његовим уљима анатомска прецизност се губи у тонским ефектима и одкосима сене и свзтла. Таквим третирањем материјала. Миловановићу

редовно успева да на својим уљаним актима и торзима и поред извесних модернистичких елемената унесених у њих, да сочна људска тела од крви и меса. Класичну мирноћу женских и мушких леђа, он даје управо мајсторски, недозвољавајући при томе да сенама разбијене плохе лица или богатство линија и рефлекса косе — разбију хармонију уметничког дела. За то је на већини његових аката и торза лице у сени или засенчено, а коса дана као једна хомогена целина са неколико блеђих рефлекса. У апсолутном складу са својим ставом према голом људском телу као сликарском објекту, Миловановић желећи довести до што

Милан Миловановић: Акт. — Крејон — париски рад из 1904 године