Opštinske novine

794

Београдске општинске новине

ној велцчини, писмо о поклону куће стоји урамљено на зиду, његова биста стоји изнад улазних врата, а на фасади крупним словима је исписано: ,,Миша Анастасијевић свом отечеству". Тај натпис за свагда ће очувати успомену на тог великог човека." Као доказ његовог патриотизма служи и ово писмо које је 9 јула 1876 упутио из Алшибра код ВазјаиЈа свом опонумоћенику г. Јовану Малеру, у Београд.

7

%*■// '-ј, с&# с

/у,/ 1//у Ж^~Сс. /7^}, < ^" гГ / с2< &-с//. (< / ' <Ј,*^/ «=-"«КГ

„Примиге -с овим 2000 наполиона у четири кесе, под печатом, кесг беле, које ћете доласком вашим у Београд предати Општини београдској за познатн зајам, на одређене привремене облигације, на мој 4 рачун. У једној платненој кеси, такође под печатогл моје Букурешке канцеларије, наћи ћете 748 дуката цесарских, па кахо ми је г. Коста Магазиновић потражио да му дам у Букурешту хиљаду дуката, сверху којих примио је 175 наполиона, до хиљаду дуката намирићете га из исте кесе на његову квиту. Горн>е одобрите мојој партији." Миша је писао старим правописом и писма његова читају се тешко. Миша је први пут дошао у Румунију 1843 за владе кнеза Јована Бибеско и тада је узео под закуп руднике соли. Ту је почетак његовог великог богатства. Величина тог богатства може се ценити и по томе што је Молдавија, под владом кнеза Гике, узела од Мише на зајам 2,500.000 леја у злату 1855 год. У Србији је такође правио велике планове. У друштву са Коларцем и Јованом Куманудијем хтео је 1857 да оснује Српско бродарско друштво са капиталом од 200.000 ду-

ката (30 милиона данашњих динара), али та намера је пропала због отпора Аустр-Угарске. Од 1859 Миша је стално живео у Румунији, мање у Букурешту а више у Клежани. У Србију је повремено долазио да контролише послове које су обављали његови пуномоћници: Илија Пржић, Никола Петровић и Јоца Малер. Том приликом је обилазио и своја имања, која су у Београду била многобројна. Од свих тих имања позната су: 1) Две куће на Краљевом тргу, где је сада Нови Универзитет. На том простору биле су три куће. Прва на спрат и с лицем око 8 м. била је апотека Јована Дилбера. До ње су биле Мишине две куће, оаздвојене гвозденом капијом. Кућу до апотеке Миша је дао зету Арсену Чарнојевићу, а у другој је становао са зетом Рајом, кога је од свих зетова највише волео. У тој кући је дуго година био Музеј. 2) Кафана „Лиман" на обали Савској, испод земунског моста. То имање Миша је 1877 продао браћи Крсмановића. 3) Једна кућа до бивше, сада срушене књижаре Валожића, која и данас постоји на углу Поп Л^кине и Фрушкогорске. 4) Башта на бив. ,,Видин капији' која је обухватала простор: Доситејзва, Душанова од Доситејеве до Добрачине, одатле косо до улКнегиње Љубице, Гундулићев венац. У оно доба ни Гундулићев венац ни Скендербегова ул. нису постојале. Од Добрачине улице продужавао се је шанац благом косином до кафане „Два папагаја" у ул. Панчићевој, па онда том улицом право на данашњу железничку станицу ,,Шаран" и ту се је и свршавао на самој обали Дунавској. Терен од Дунава па све до ул. Цара Душана био је низак и при великој води Дунав га је плавио. У ул. Панчићевој налазила се стара Ботаничка башта. ! : На месту те некадање баште данас се налазе: Прва београдска гимназија и стара Електрична централа. Као да јз и овде судбина умешала своје прсте. То имаље чији је сопственик толико полагао на просвету, доживело је да се на њему данас налази лепа зграда Прве мушке гимназије, а до 1862 ту је била Видин капија. Кад је та капија ноћу између 3 и 4 јуна (по старом календару) срушена, онда је све то земљиште Миша купио. 5) Друга башта имала је ове границе: улице: Војводе Добрњца, Таковске, КнезаПавла, од Војводе Добрњца до Цвијићеве, Далматинска. У оно доба, пре 60 и више година, улица Војводе Добрњца није постојала. Ту су биле њиве, преко којих је пролазио узани службени пут за прелаз на Вишљички друм (ул. Кнеза Павла). Поменута башта до октобра 1868 припадала је кнезу Александру. Кад је после убиства кнеза Михаила све имазће Александрово