Opštinske novine

I

Капетан Миша Анастасијевик

793

Решио сам се да још сада поклоним за просветне потребе моју велику новозидану кућу на Великој пијћци... Ја Вас молим, Господине министре, да о овом мом закључешу известите Нз. Св. Књаза владара и ако будем срећан да се исто уважи, ја ћу одма дати налог моме пуномоћнику Илији Пржићу да да извршити на истом зданију сва потребна преустројења..." Кнез Михаило је примио овај поклон за државу и својеручним писмом од 13 фебр. 1863 захвалио Миши. Зидање зграде почело је 1858 а довршено 1864. Радила се је дуго због тога што је мермер доношен из Италије. Предајући зграду држави 1864 Миша је дао и сав намештај. На месту где се та зграда налази, раније је био двор Јеврема Обреновића. Кад је Јеврем 1856 умро, онда је Миша то имање купио за 7000 дуката, или данашњих 900.000 дин. што значи да су имања у оно доба на том месту, била веома скупа. По довршењу зграде у њу су се уселили: Лицеј, Министарство просвете, Народна библиотека, Гимназија и још неке установе. Миша је био врло крупна фигура у друштву свога времена. Рођен је у сиротној породици 1803 у Поречу (Крајина). Још као дечак био је остављен сам себи. Трудом и умешношћу успева да створи огромно богатство. Кнез Милош не би га узео за ортака да те особине није у Миши запазио. Миша је извесно време радио са Милошем, а после за свој рачун. Највише је стекао као лиферант соли коју је лађама превлачио из Румуније а продавао у Србији, Бугарској, Босни и Турској. Злато је падало у његове касе а имања је куповао и у Београду и у Румунији. У Румунији је имао осам имања од којих већину у округу Влашка и Ђурђева. Највеће имање било му је у Клежани, где је највише и становао. Свој „конак'' у Клежани Миша је врло луксузно уредио и на то је потрошио огромне суме. Између осталог и све посуђе за сто било је од сребра. У Клежани Миша је подигао цркву, у којој је и сахрањен. У Клежани Миша је подигао 1864 и основну школу чије га је издржавање годишње коштало 28.000. леја у злату. Лично је водио рачуна о настави и хигијени. Кнез Карол није имао довољно речи да похвали добра у Клежани. Кнез, доцније краљ, долазио је на има-^е ;оади лова, јер је у Клежани било доста шуме. На том имању Миша је и удавао и женио. Имао је личну гарду од 12 Арнаута. То исто је имао и у Београду, с том разликом што је била састављена од Срба. Скоро увек је ишао на фијакеру, врло скупоценом и елегантном, који су вукли најбољи коњи од расе.

Осим имања у Клежани, Миша је имао. и велику палату у Букурешту близу Народне банке. Та палата је била невероватно луксузно уређена. У њој је Миша и умро 27 јануара 1885 и из ње пренет у Клежане. Умро је после три дана боловања, од запаљења плућа. Његова праунука, г-ђа Марија, удова Милована Миловановића, бив. министра спољних послова, каже да Миша лежи у стакленом ковчегу и изгледа као да спава. Унук Мишин Алексије Карађорђевић претворио је палату у Букурешту у позориште. Она је после рата изгорела. Огромно богатство које је Миша стекао изазива дивљење. Његова имовина око 1865 г. износила је преко 18 милиона дуката, што по данашњој вредности новца износи преко две милијарде динара. И све је то стекао поштеним радом. У том погледу био је генијалан. Нико ни пре ни после њега није имао ни приближно толику имовину. Кнез Милош је заиста био много богат, али ипак за дванаест пута мање од Мише. Миша је био пример неуморне радљивости и много га је болело што његови многобројни унуци нисухтели да раде. Они су свој нерад правдали: „Зашто да радимо кад је деда Миша/ толико богат". Деда им је увек говорио да сваки човек мора да ради те да нешто постигне у животу, па ма колико био богат. Због својих лакоумних схватања унуци су по смрти Мишиној запали у тешку ситуацију и морали су да раде неприпремљени за животну борбу. Због тога су били несрећни. За живота дедина лудо су сви трошили, живели и сувише луксузно, па им је зато прелаз у немаштину бити страховито тежак. Сву своју породицу Миша је много волео и према њој био слаб. Врло често ју је окупљао, узимао засебан брод па са њом' и другим пријатељима правио излете до Београда, Новог Сада, Базјаша и Беча. Ти излети су трајали по неколико дана и наравно стајали су врло много. Брат г-ђе Миловановић г. Германи, у писму које нам је упутио, овако је окарактерисао Мишу: „Није био ни строг, ни реакционаран, а особина тврдичлука код њега уопште није постојала. Био је човек широка духа и племенита срца. Знао је да живи као велики госсподин, користећи задовољства која живот пружа, али исто тако и да чини културна дела. Био је нежан отац за све чланове своје породице, као и за оне који су живели на његовим добрима. Свима је био добар учитељ, али изнад свега добар Србин. Своју отаџбину волео је безгранично и своје личне интересе потчињавао општим. Најбољи доказ је је чињеница да, после безуспешних покушаја да свог зета постави на српски престо, својој отаџбини поклања палату за универзитет, која је требала да буде двор његовог зета. У сали те палате стоји његова слика у природ-