Opštinske novine

Београд негдашњи центар великог рибарства

7

Аустријанци су сумњали он имз. вбзв с& Турцима, вршећи поред рибарског посла још и шпијунажу и достављајући Турцима вести са границе. Нарочито им је била сумњива његова рибарница у селу Борчи, преко од Београда. Због те сумње био је од аустријских власти затворен, али поведена истрага није дала никаквих резултата, па је пуштен из затвора. Међутим је том приликом, 14 априла 1789 год. донесена одлука да се ни једном рибару, за време док траје ратно стање, не допусти ловити рибу око Београда и Земуна. У то време рибари око Београда носили су назив „алас", по мађарском в ћа1а82", или „балукџија", по турској речи „балук", која значи риба. Па и многе рибе (н.пр. смуђ = албалук или акбалук), као и рибарски алат (н. пр. сертме, ђелберија, корана, такум) носили су турске називе. И то је трајало све дотле док се Турци нису иселили, па и неко време после тога. „Кад сам ја дошао у Београд 1846 године — вели Димитрије Маринковић у својим „Успоменама и доживљајима" — а и после дуго година, сви занати и радње имали су само турска имена. Тако, рибари су били „балугџије." За време док је Београд био у турским рукама, Турци су били највештији и најискуснији рибари на Сави и Дунаву. Они су радили, или великим кованим удицама (такумима), или великим мрежама од дебелог канапа, и ловили поглавито крупну рибу које је у то време око Београда било у изобиљу. Предкрај прошлог века било је још у животу старих дунавских аласа, као н. пр. стари мештер Ђура Пупа, који су радили као рибарски момци код турских рибара и задржали о овима свеже успомене. Било је за писца задовољство слушати ноћу, поред ватре, њихове доживљаје са негдашњим турским рибарским мајстором Ибишем, или са турским „коранџијама", који су ловили великом и јаком мрежом „кораном" од дебелог канапа, са широким окцима, са којима се могла хватати само крупна риба, или са „такумџијама", који су постављали своје „такуме" на местима која су добро познавали, куда пролази риба тражећи пут између подводних стена и брзака, и одакле су довлачили у град на продају пуне чамце и барке крупних шарана, сомова, јестара, симова и моруна. Због јако развијеног рибарства, у Беог Р а ДУ је још за турско време постојао „Рибарски Еснаф", који се одржао све до последњих година прошлог века. За београдске рибаре важила је „Еснафска Уредба", обнародована 14 августа 1847 године. Рибарски занат могао је обављати само онај кога еснаф прими као рибарског шегрта, калфу Или мајстора, после доказане способности да тај занат обавља како треба и пошто испуни остале Уредбом предвиђене услове. И док се год нису из основе измениле риболовске прилике у Сави и Дунаву, београдски рибарски еснаф био је један од оних који су најтачније испуњавали

те одредбе и нису никад задавали посла државним или општинским властима. Као што је поменуто, изобиље рибе у Сави и Дунаву било је толико, да ретко ко и од наших људи, који еу писали своје успомене, доживљаје или мемоаре, не помиње савску или дунавску рибу. Прота Матеја Ненадовић н. пр. помиње је описујући у својим „Мемоарима" свој пут низ Дунав, за Русију, почетком септембра 1804 године, у друштву са Чардаклијом и Јованом Протићем. Лаза Поповић у своме „Путовању по Новој Србији", тридесетих година прошлог века, каже: „Канда нема више ни оног риболова који је за мог времена био. Бар не видех многе оне као негда по Дунаву знаке — тикве и рогознице — од пуштених у воду удица. Један Смедеревац, нећу да га именујем, буде за нешто кажњен, и он онако врућ (од батина) оде да проба срећу на удице, које је пред градом бацио за ватање моруна. И заиста, срећа му је била наклоњена, као и на батине, извуче моруну која је 120 ока била тешка." „У опште је уверење, да је од оног времена нестало по Дунаву моруне, од како су почели пловили пароброди и расплашили сву по њему рибу. Оде сва у море, па ће по свој прилици бити да је и онај цара Јозе шаран отишао. Какав је тај цар-Јозин шаран? У оно време кад је цар Јосиф, за аустриско-турске војне у години 1788 биоудаљним крајевима —Банату — донесу му наши рибари на поклон једног донде невиђеног и нечувеног великог шарана. За шаране се држи да најдуже живе од свију риба. Цар Јоза (он је у нашем народу под тим именом познат) онако као што га је Бог дао, да свако његово дело у спомену остане, награди рибаре добро, али им и врати шарана са заповешћу да га опет у Дунав пусте. Но и то није доста. Он да сковати и метнути на шарана златну бурму или прстен, и на њој ону годину кад је шаран ухваћен и пуштен. И то је још мало за дух цара Јозе. Он у Темишвару оснује и фонд том шарану. По статутима тога фонда, сваки онај који у напредак ухвати тог названог царевог шарана, дужан је био пријавити га најближој власти и одмах га у слободу пустити, али не без икакове плаће и враће. Из шаранског фонда толико би му се и дупло платило, што иначе вреди шаран. Од тога времена, па до године 1840, кад сам о историји тога шарана у Бечу читао, два пута је или три пут (ако се добро опомињем) тај шаран хватан и пуштан био. Да ли је и ©д г тог времена био хватан не знам. После ме је забунила политика, па нисам тражио више да читам о историји шарана, него шта раде људи и какви су." У својим „Мемоарима" српски државник Стевча Михајловић, описујући своју ђумуркџиску службу, вели: „На ђумруку онда ђумрукџија није имао опредељену плату. Нзему је плата била: колико од пари свиња на ону страну у Ћесарију