Opštinske novine

8

Београдске општинске новине

превезе, на сваки пар по пет пара порески себи узме;, а од говеди по 10. А од риболоваца, Турака и Срба, узимао сам пету оку рибе ђумрука. Од ове рибе за потребу моје куће без рачуна сам узимао, тако да сам се од рибе обдуо да неколико година после нисам никад више за рибу марио, и до данас." О негдашњем рибљем богаству у нашим водама сведочи и опис путовања по Србији Ото — Дубислава — плем. Пирха 1829 годинз. — У писму своме пријатељу Ђорђу Поповићу, — Даничару, Ђура Јакшић пише како има школског слугу који механџију, попа и њега рибом храни. У Срп. Краљ. Академији чува се рукопис Јоакима Вујића под насловом „Књига система", а на последњој страни рукописа налазе се Вујићевом руком исписани стихови: Пливај, пливај тамо доле у глубину морску, Иди тамо међу друге рибице на војску, Тамо можеш ухватити какву год рибицу, Макар белу и шарену малу кесеџицу. Хватај тамо и штучицу лепу, деверику, Гргеч рибу и шаранца, малу сабљарику, Кечигицу, егуљицу, великога сома, И карасе сас лињаком, све то вуци дома. Јоште к томе есетрицу замашнога тока, Моруницу седамдесет и от седам ока, Црвенперку, белог смуђа, харингу окретну, Сарделицу, церну мрену и финрибу сметну, Само немој нама људма досаду чинити, Нити мореплаватељем на печали бити, Ербо они теби гледе мрежу да набаце, Да те живу на брег морски из воде избаце. Од интереса је поменути и то да је наш велики просветни добротвор Илија Милосављевић Коларац у својој младости прешао 1813 године са избеглицама Дунав и одао се трговини са дунавском рибом, од чега се издржавао све до повратка у Београд, где се одао болтаџиском занату. * * % Међутим, пред крај прошлога века београдско рибарство, као и рибарство по целој Сави и Дунаву, почело се погоршавати. Најпре је регулација Ђердапа, деведесетих година, нанела осетан удар целокупном савском и дунавском риболову, јер је од тада почела све ређе допирати у наше воде „влашка риба" из Доњег Дунава. Моруна, јестра, сим и крупна кечига, којима су регулацијом на свагда запречени стари, вајкадашњи дунавски пролази за горње воде, а у исто време јако појачани румунски риболови на Доњем Дунаву, учинили су да таква риба тешко и ретко допире до наших вода и да је постала велика реткост. Али још је деценијама после регулације ипак остало неизмењено савско и дунавско рибарство у погледу остале рибе. Све до светског рата читав један радан свет живео је на београдској дунавској јалији, задовољан и Еесео, у кућицама и кафаницама у непосред-

ној близини обале; живео је од издашног риболова и могућности да одмах уновчи производ свога труда. Тадашњи београдски рибарски мајстори са „великим алатом", т.ј. са великим речним аловом и лапташем (Јаков, Лука Лупур, Живко Брка. Спаса Прпа, Никола Фирга, Филип Филигана, Младен Баџа, Савица Циганче, Јоца Берлетић, Милан Глувак и др.) одржавали су дисциплиновану војску од стотинак извежбаних рибарских момака, којима је риболов са таквим алатом био искључиво занимање. Под командом „мештера" (рибарског момка коме мајстор повери свој алат и кога при риболову сви морају безусловно слушати), компанија се са своја два велика чамца и с лапташем извлачила уза Саву до Царске или Мишарске Аде, или до Јасенске, или до Прогарске Аде, до Бољевачке брежине, до ушћа Колубаре, до Слама-Сено и т. д. Одатле је почела разбацивати пређу и ловити низ воду, па је тако ловећи стизала у Београд са пуном барком свакојаке рибе, често и са сомом од 50 до 100 кила, привгзаним уз чамац. Или би се компанија са дунавске јалије извезла на средину Дунава, па одатле почела ловити поред Карабурмг, Вишњице, Панчевачких Ада, Тоспаше, Винче и Ритопека, кашто и до Гроцке и Смедерева, па се одатле, вукући чамце уз воду поред обале, враћала у Београд са изловљеном рибом. Та је риба, обично сутра дан у зору, продавана лицитацијом рибарским трговцима (Ђока Булдок, Лаза Панчевац, Коста Буцов, Јоца Наказа, Коста Пропела, Коста Паламамут, Вељко Зембилаш, Ћор-Пера и др.). Издалека се, каткад још по мраку, могла чути вика лицитаната и рибарских момака који су извлачили на суво, или у чамац, барке пуне рибе и приказивали своју робу. Кад би се граја утишала, трговци би изручивали купљену рибу у своје „тикваре", велике барке које могу да чувају по неколико хиљада килограма рибе, а потребну количину рибе за продају тога дана износили колима на пијац. Рибари-ловци разилазили би се по ондашњим рибарским кафанама и кафаницама („Борча", „Златан шаран", „Спуж", „Седам чунова", „Јасеница", „Два папагаја" и др.). Ту би пречишћавали своје рачуне, препричавајући доживљаје из својих ловова, шалећи се и задиркујући се међу собом. Сваки је од њих имао надимак по коке су га једино и знали (Гаја Гашпар, Шандор Кења, Иван Шокац, Милан Шепа, Јоца Рапа, Тоша Кекало, ТанеАрангуз, Ђока Алафус, Ђока Кумбараш, Аца Копилан, АцаЦекетан, Драги Баштован, Јован Зора, Милан Влах, Јордан Чокалија, Светозар Муја, Милан Жућа, Добривоје Клемпа и др.), а многи се надимак није смео казати у учтивом друштву. Уз ракију или вино, мештери (Гашпар, Шепа, Рапа, Зора, Кења, Сремац, Шокац), после обрачуна са својим мајстором, раздељивали би момцимањихове „талове" и „мештерпез" (бакшиш о-