Opštinske novine

32

Беог радске општинске новине

је сасвим ван себе. Хтела је да чим пре види дечака, да се увери да је жив, да одмах зове кола за спасавање која ће га пренети у њихов скромни стан. Кад су ушли у салон и кад га је видела како непокретан лежи, заплакала је тихим сузама, клекла поред канапеа, гладила и исправљала руком порубе на јастуку на ком је почивала дечакова глава, сасвим лагано уклашала с шегова чела праменове косе и с времена на време сагишала се да га пољуби, сад у (чело, сад у руку. Дошла је и Бисенија. Добро васпитана девојчица пољубила је Марију Фјодоровну у руку, а Марија Фјодоровна шу у чело. Иако је била веома тужна и узбуђена Марија Фјодоровна је запазила како је девојчица мила и ванредно лепа. Није чудо да јој јеСаша притрчао у помоћ! То би он, уосталом, за свакога учинио. Тако је био васпитан, и такав је био по својој природи. Пошто је лекар захтевао потпуни мир за болесника, ускоро су сви опет изашли из собе. На упорну молбу инжешера Јовановића, а и због самог Саше, коме је свако креташе било опасно, пристала је да дечак остане, бар док мало не прездрави, у инжешеровој кући на лечешу. Доцније је хтела свакако да га пренесе к себи. Међутим, инжешер Јовановић и шегова породица, на које је Марија Фјодоровна, као и Саша, учинила најбољи утисак, договорили су се да се Марија Фјодоровна настани код ших у малој кућици у врту, у којој је сад становао само инжешеров помоћник, такође Рус, студент технике, Шчзрбачов. Марија Фјодоровна је у почетку одбијала, али је на крају пристала. Сашино оздрављеше напредовало је веома лагано. За време тихих пролетших вечери, док је кроз полуотворени прозор улазио мирис старе липе измешан с мирисом првих ружа, Марија Фјодоровна поверила је инжешеровој породици једну велику тајну о Саши, а о којој он сам ништа није знао. Тајна се могла разумети само у вези с оним изванредним околностима у којима се догодила. ГЛАВА VII Једна нерасветљена тајна — Родила сам се, — почела је своју причу Марија Фјодоровна, — у Украјини, у једној лепој, иако скромној собици великог дворца старог племића Т., који је био на далеко и широко познат у целој околини. Његово велико имаше налазило се крај Кијева. Моја мајка била је дојиља племићеве кћерке, јединице, Татјане. Отац ми је био кошушар и нарочито поверљиво лице код старог племића. Како сам се ја родила скоро исти дан кад и Татјана, то смо скупа одрасле. У мени су сви гледали Татјанину сестру по млеку, а са-

ма Татјана волела ме је као праву сестру, као што је волела необично и моју мајку, јер је на жалост шена мајка већ при порођају умрла. По својој спољашности Татјана је била права лепотица, а осим тога била је необично даровита и племенита. Стари племић бавио се искључиво кшигом и васпиташем своје кћерке. Оженио се касно, из љубави, и кад му је смрт уграбила супругу, пренео је сву своју нежност на своју јединицу, затворио се сам у се и искључиво за њу живео. Како је у младости био официр, а уз то врло јуначан и племенит, чим је на Балкану 1876 букнуо рат за слободу, он се пријавио још са неколицином својих другова као добровољац. С генералом Чершајевом учествовао је у свим борбама, два пута био рашен, стекао велика одличја, а од свих другова био дубоко вољен и поштован. Из тога времена он је према Србији сачувао једну заносну љубав. Бољег, јуначнијег, племенитијег и достојнијег народа није било за старог племића. Из Србије је собом донео неке кшиге над којима је често седео са Татјаном тумачећи јој све појединости војних операција у којима је учествовао, као и историју српског народа. Ја сам по Татјаниној и племићевој жељи увек била присутна, тако сам и ја већ рано дознала много о Србији. Па и понеке српске речи, које су се Татјанином оцу нарочито допале, знале смо и Татјана и ја. Кад је Татјани било тринаест година, стари племић се с муком решио да је пошаље у завод. Растанак међутим није дуго трајао, јер су велики догађаји наговештавали рат, у који је ушла и Русија у жељи да помогне својој браћи Србима. Огац је одмах довео Татјану кући, и сад се наше васпиташе наставило под грофовим руководством, а уз помоћ гувернаната и учитеља. Међутим, — и ту се Марија Фјодоровна насмејала, — иако сам била још веома млада, ја сам се решила на удају. У селу моје мајке, које је било удаљено неколико километара од грофовог имања, а куда сам ја с Татјаном и мајком често одлазила, био је један млад козак, велики весељак, најбољи армоникаш и играч. Ја сам се заљубила, и, иако сам била васпитана као права госпођица, удала сам се за шега и прешла да живим код њега у наше мало село. Били смо веома сретни. Волели смо се. После годину дана добила сам сина, коме сам дала име Саша. Татјана, која нас је с мајком често обилазила, била му је кума. Међутим, мој муж је био позван у војску и отишао је... Туговала сам много за њим, али сам налазила утеху у детету. Синчић ми је у почетку дивно напредовао. Растао је као из воде, његово безазлено смејање, прво тепаше одушевљавало ме је као сваку мајку. Дани су пролазили. Мој муж борио се негде у Карпа-