Opštinske novine

Син капетана Петровића, браниоца Београда

тима. Писала сам му веома често. Хтео је да зна све што се на дете односи. Чекали смо само да се сврши рат, па да опет будемо сретни као и раније, — сад још сретнији јер смо имали тако красно дете! Али, дошла је револуција, која је све те снове прекинула. Војске црвених и белих почеле су крстарити по Украјини. Ја сам силно страховала за родитеље, и за старог грофа и Татјану. Баш онај дан кад сам с мужем> који је дошао на допуст с фронта, намеравала да одем к њима у посету, десила се страховита несрећа. Грофови сељаци, подговорени, — иначе су сви грофа, као ванредно добра и племенита, волели, — напали су једне ноћи на дворац и уништили га. Гроф с Татјаном и мојом мајком, благодарећи присуству духа и оданости мога оца, спасли су се и побегли. Али куда и у ком правцу, то нисам могла дознати. Кад сам стигла с мужем, пред нама је било згариште. По старом парку ветар је носио поцепане листове књига богате грофове библиотеке, старо дрвеће било је сасечено, цвеће потргано и уништено. Сад су настали и за нас тужни дани. Од страха пред револуцијом, од туге за родитељима, Татјаном и старим грофом — мени је пресахло млеко. Саша је почео побољевати. Данима и јноћима бдили смо ја и муж над њим 1 , али ништа није помагало. Мали наш Саша оклопио је једног јутра за навек своје миле и благе очице. Шта да кажем. Земља у револуцији, дете мртво, родитељи и они који су нам били најмилији, некуд без трага ишчезли... Шта нам је остајало?... И ја и муж решили смо да одемо у емиграцију. Мене је све вукло у Србију, о којој сам од детињства толико слушала и знала. То је било потребно тим више, јер су на мене, као на лице које је стајало близу грофовој породици, сумњиво гледали, и што због себе нисам хтела излагати опасности и мужа. Тако смо се једног дана нашли у Севастопољу. Последња лађа кретала је рано зором из Русије. Међу огромном масом 1 бегунаца цробијали смо се ја и муж, али смо били сретнији од многих, јер су нам места била обезбеђена. У ноћи смо остали на обали, као и многи други. Гледајући у лађу, којом смо сутра морали кренути и која се тихо нихала на лаким валовима, ја сам заспала. Звезде су тихо сјале, месечина се блескала по тамној морској води, забринути бегунци тужно су се праштали у својим сновима с родном земљом. Многи су носили по коју грудвицу земље и стискали је у руци исто тако пажљиво као и најмилије успомене и мале драгоцености које су собом носили. Носила сам и ја мало земље што сам је ископала у старој грофовој башти. Не знам колико сам спавала. Чудна привиђења видела сам у сну. Час ми се указивало плачно лице Татјанино, час сам видела ста-

рог грофа, а час своје родитеље, или малу хумку која је покривала мог синчића. Биће да је било нешто иза поноћи, кад ме је пробудио један глас. Неко је стајао нада мном и спуштајући ми у крило једно мало, живо и здраво дете, рекао: — „Марија Фјодоровна, носите собом Сашу, то је син Татјанин. Ми ћемо доћи за вама"... Најпре сам мислила да је то само наставак мог сна. Кад сам се сасвим освестила, непознати човек је већ нестао у гомили света. Дстг које ми је лежало на рукама гледало ме је својим раствореним плавим очима. Дивни увојци падали су му по раменима. О врату му је висио златни медаљон сав украшен дијамантима. Препознала сам га, то је био Татјанин медаљон, њена најмилија успомена од мајке. Кад сам га отворила, унутра је била Татјанина слика и слика детета кога сам држала у крилу. Испод слике било је наПисано Татјанином руком: „Мој син Саша, рођен..." Година рођења показивала је да је Саши тачно три године. Наћи се сама с дететом у оваквом часу. није било лако, али и ја и муж видели смо у овом знак Провиђења, осетили смо да ће нам то дете бити извор највеће радости на тешком путу који се пред нама отварао. Осим тога, то је било Татјанино дете, дете моје сестре по млеку, коју сам неизмерно волела. Све што је дошло доцније разумљиво је и јасно. Дете смо понели. Куд год смо ишли распитивали смо за Татјану, али нисмо ништа могли дознати. У Цариграду, куд смо најпре стигли, дознала сам сасвим случајно да су мој отац и мајка, као и стари гроф, кратко време после оне несреће и након бегства, умрли. Шта је било с Татјаном, за кога ое удала, ко је био отац повереног ми детета, то ни до данас нисам никад дознала. — Ником то досад нисам поверила, — рекла је с тешким уздахом Марија Фјодоровна.

„Дете коЈе ми је лежало на рукама гледало ме /е својим раствореним плавим очима"