Opštinske novine

Вајар Симеон Роксанди^

133

метник и муза" (код аутора); неколико студија за споменик на Чукур-чесми (од којих је једна остварена и постављена на месту историског догађаја); група „ГТобеда" (која претставља борбу човека са лавом,); „Дечко с кликером" (код аутора); неколико студија лавова за земунски мост; „Борба лава са тигром" (код аутора); „Тркач" (код аутора); „Младић са мандолином" приватна својина, у Београду); група „Пољопривреда" (у Народној скупштини у Београду); „Лав који вреба" (код аутора); „Споменик изгинулим борцима" у Врању (по сећању и фотографијама првог који је израђен 1903 године а који су однели Бугари као ратни трофеј); читав низ интересантних и дубоко простудираних фигура људског тела у покрету, од којих је можда најинтересантнија „Играчица", која се налази у „Музеју Кнеза Павла" и фигура „Младост'' која се налази код аутора; бисте Бете Вукановић (код и< меноване), Богдана Поповића (код именованог), Тихомира Ђорђевића (у Мин. просвете), Косте Маринковића (код именованог), Лазара Генчића (код именованог), Јована Цвијића (код аутора), Радомира Путника (код аутора), Симе Игуманова (код аутора), пукозника д-р Мике Марковића и генерала д-р Симе Карановића (оба у београдској војној болници); „Мој брат'' (код ауторовог брата Моје).„ итд. После свог пензионисања, како већ рекох, С. Роксандић први пут у животу долази у прилику да се сав посвети својој умет* ности, и од онда (од 1934 г.) до данас он је израдио равно тридесет радова — све фигура људског тела у разним покретима. Међу тим радовима се највише истиче циклус „Жена", који садржи четири дела у полуприродној величини: „Младост — Очекивање — Екстаза — Поуздање". Последњи велики Роксандићев рад јесте споменик Краљу Александру I Ујединитељу за Невесиње, који у ливници чека на откуп. У последње време он ради на читавом низу фигурина које претстављају разне спортске покрете. Сима Роксандић је оснивач уметничког удружења „Лада" и њен члан до данас. Суделовао је на свима југословенским репрезентативним изложбама, код нас, и на страни у Риму, Барселони и Лондону.

Био сам уверен, као што би то био и свако други у оне дане страшне зиме, да Симу Роксандића нећу наћи у његовом атељеу, и потражио сам га код куће. Примила ме његова госпођа и најљубазније ми саопштила, да се њен муж налази у атељеу, али да сваки час има да дође, јер он ради само док ]е дање светло. — Па зар и по овој зими?

— Ништа то њему не смета. Није он пропустио ни један дан ове зиме а да није отишао у свој атеље. Ујутро одлази већ око седам часова и ради до подне, а по подне се враћа кући тек онда кад више нема светла и не може да ради. Мрак се већ спустио и г. Роксандић је дошао. Онизак, снажан, као да на леђима преноси своја дела, он оставља утисак веома симпатичног, ћутљивог човека; по мало и загонетног. Кад сам укратко објаснио циљ свог доласка, он је само лаконски одговорио: — Хм, добро! Само знате ја не волим много да говорим, а то вама свакако не иде у прилог. Уосталом, дођите у мој атеље па видите сами шта вас интересује. Сутрадан сам га посетио у његовом ате* љеу, који се налази у дворишту „Уметничке школе" (Краља Петра улица 4). — Ето ту проводим скоро цео свој живот. Повукао сам се од света и радим из чистог задовољства. Верујте да је то још најпаметније. Шта ћете, људи су такви... Ту је читав низ Роксандићевих радова и група у бронзи. Највећи део их је покрила дебела прашина, јер он сам — спрема свој атеље. Разгледам делом познате ми, а делом непознате радове. Господин Роксандић ми мно-

С. Роксандић: „Уметник и муза" — Рад из 1930 г. у гипсу. — (Код аутора).