Opštinske novine

134

Бео градске општинске новинв

С. Роксандић: Студије за разне спортске покрете. — Најновији уметникови радови.

го не објашњава, одговара тек кад га нешто питам, и то кратко. — Знате, ја као стари Спартанци. Радили су, и ако их је неко нешто запитао, они су одговарали са „да" или са „не"'. Мој интерес се зауставља на групи мањих фигурина у гипсу и две у послу у пластелину. Ствар је веома интересантна, тим више што су ту обрађене највратоломније спортске фигуре: оне од којих вас хвата језа кад их само гледате. — Нисам хтео да се понављам. Хтео сам дати нешто ново, нешто што вајарски још није обрађивано. То су, како видите, само скице, а да ли ће за тај мој рад бити интереса, то ћемо тек видети. И после, у невезаном разговору, уз топлу пећ: — Ето, како ое и сами можете осведочити по мојим радовима, ја се никада нисам обазирао ни на к.акве правце. У колико сам у животу успео да штогод и остварим, то је увек била само реализација оних лепота које се налазе у природи. Уз то сам увек тежио да у своје радове, колико је то нама смртним људима могуће, унесзм свсја осећаља и своје душевне борбе. Интересантно је да сам без икаквог плана свој стваралачки рад отпочео са „Робом", у пуној снази да сам створио композицију „Борба", а кад сам већ зашао у годину, на прагу старости, да се у мени родила потреба да симболички прикажем победу човека над сгихиским снагама приро-

де; тако је настала моја група „Победа", коју је ових дана откупила оппггина београд ска, да је постави, вероватно, у парк пред „Министарством саобраћаја". — Да, интересантно је да ја никад нисам имао свзју колективну изложбу. Али стзар је јасна. Никада нисам био у могућности да скупим довољан број радова који би ме могао репрезентовати. Иако би и данас, кад бих скупио све што овде видите, могао сасвим ле< по да испуним салу павиљона „Цвијете Зу> зорић", ја ипак не помишљам да то учиним. Моје је мишљење да ја публици потребно приказати дела у племенитом материјалу: бронзи, камену или дрвету, јер гипс не показује ништа. Моји радови су, како видите, схоро сви још у гипеу, а новаца да их одлијем у бронзи — заиста немам. Да се то све одлије требало би неколико стотина хиљада динара —атолико од своје чиновничке плате нисам заштедео. Проблем је за мене често пута био и гипс, који је релативно јефтин. Најгоре је ипак то што никад нисам имао свог правог атељеа. Богу хвала да ми је бар под старе дане успело да сазидам овај атеље, иако он стварно и није мој, јер га морам после смрти оставити држави, у накнаду што ми је дозволила да га саградим на њеном празном земљишту.

— Питате ме како је дошло до тога да се моја „Борба" налази и у Београду и у Загребу. Пуким случајем. Било је то пре тридесет и три године, у Лондону се приређивала велика југословенска изложба и ја сам био позван да суделујем. Послао сам ту групу. Одједном сам добио обавештење од нашег посланика у Лондону да је лађа која је преносила тај мој рад, потонула — и према томе да је мој рад пропао. Како је још постојала гипсана макета по коме је одливен онај примерак који је наводно потонуо, дао сам да се излије нови. После се испоставило да је потонула нека друга лађа, да се радило о забуни и да је моја „Борба'' „жива и здрава" стигла у Лондон. По том је једну откупила општина загребачка, а другу општина београдска... — Уметничко дело је само онда уметност у потпуном значењу те речи, ако је сваком приступачно. Ако у њему сваки просечни човек са здравим разумом и здравим очима осети оно што је осећао уметник кад је дело стварао; дакле ако је дело такве природе да може у гледаоцу (или слушаоцу, или читаоцу) да изазове импресију онога што је аутор хтео да каже. Узмимо само толико популарну Венеру Милоску. Још није било човека који је пред њом стајао, а да му није на први поглед било јасно да се ту ради о ненадмашној и недосегнуто]' лепоти, коју је кадра да створи само природа. Није још би-