Opštinske novine

142

Београдске бпштинеке новине

би; Светозар Стојадиновић и Благоје Ђуричић, трговци; Никола Поповић, учитељ идруги. Црква је озидана у малим размерама, циглом, но слабим материјалом. Зидови слаби, уски, проткани деловима дрвене грађе ради појачања. Некако слично зградама које се називају бондручарама. И патосана циглом ширих размера у облику квадрата. У њој није извршена некаква нарочита свечаност, или какав верски чин, који би био везан за какав догађај већег значаја. Као парохиска црква одживела је свој век, који је трајао до краја 1891 године; дакле, свега 14 година. Те године с јесени порушена је. Рушење ове цркве је врло карактеристично. Порушена је на један јединствен и потпуно особен начин. Необавештен свет схватио је поступак рушења као варварски гест. Било је то за време претседниковања у оппгтини Милована Р. Маринковића. Журило се. Рушење је имало да се сврши брзо. Било је три разлога за рушење. Два су била јавна, трећи није објављиван. Прва два су истицали из грађевинских прописа, на њих се Општина позивала: Један је, да је црква била склона паду, а други, што јз још црква била ван регулационе линије. Ако је посреди стојао разлог први, други је био излишан. Но главни, трећи, разлог, је прећутан. Тај прави разлог истицало је ондашње Друштво за уређвње и улепшавање Дунавског краја. Да би он прошао и од већине био прихваћен прибегло се првоме, тојест разлогу о склоности паду. Ако је црква била склона паду, ова друга два разлога морала су отпасти по себи. И тако је судбина цркве била одлучена. Дакле, да црква треба и мора да се руши. И при свем том што се зна да има примера да храмови у европским центрима стоје ван регулационе линије и несметано врше своју божанску мисију... Углавном, дакле надмоћност је била на страни Друштва за унапређење Дунавског краја. Мисао је Друштва била здрава, а према томе поступак Општине нимало јеретички и драстичан. Место цркве овде — школа, већ пројектована, која би одговарала свима условима потребе, лепоте и уређења овога краја. А на другоме месту — црква, која би одговарала свима обзирима лепоте и као објект и иначе као храм који би био обезбеђен од сваког угрожавања. И то што пре и једно и друго. Зато се и прегло да се рад убрза за обоје. Споменуто Друштво у свом раду имало је много успеха. У овоме Друштву, на најистакнутијем месту, седели су, у разно време, врло виђени грађани Дунавског краја. У пријатном сећању треба да их са захвалношћу споменем: Архимандрит Фирмилијан, професор Богословије, Светомир Николајевић, Јован Ванлић, Вучко Ђорђевић и Никола Р. Поповић.

Но један узрок се појавио и за неко време задржао рушење. Зидари, јужносрбијанци нису хтели да приступе рушењу. Разлог су наводили кратко и јасно: Грех је рушити цркву... Звати су предузимачи у Општину, али посао није могао никако да отпочне. Покушано је да се зидари убеде у оправданост рушења али узалуд. Одговарали су да би то било богомрско и да би се они страшно огрешили. — „Ко да дигне руку и да обара светињу Божју?!" Предузимачи су се држали и тако и тако. Било је и попуштања с њихове стране, али се најзад установило да је права тешкоћа била код радника. Предочавано им је да није смер да се поруши богомоља с тим да је више не буде; да се то чини у жељи да се сагради већа, боља и угледнија црква, која ће заблистати сјајем и обрадовати све... Аја, ни опепелити!.. То је тако трајало неко време. Али једнога јутра на крову цркве св. Александра Невског осванули су ватрогасци са оруђем за рушење. На крову су се могле видети куке, мотке, грабуље, пијуци и др. Дорћол се узрујао, огорчио, збунио, и најзад попустио и умирио. Но у ствари никаквог насиља и неправде овде није било. Посреди је само неразумевање, с једне стране, а са друге одлучност. Рушење је трајало само неколико часова и убрзо испод рушевина указало се чисто земљиште, поравнано и потпуно доведено у ред. Чим је порушена црква одмах се, и то убрзаним темпом, приступило зидању и школе и цркве. Оба ова објекта градила је Општина београдска. Грађење школе је одмах отпочето. — Са црквом није ишло глатко, јер је питање плаца још некупљеног, стварало тешкоће. По обавези коју је Општина дала, нова црква је морала бити подигнута у року од године дана после рушења првобитне цркве. Али та обавеза није могла бити испуњена, и поред најбоље воље. Истина, купљен је био плац, по некима звани Гушин, а по другима — браће Боди. Плац се налазио на углу Петраћеве баште, у непосредној близини великог баштованског бунара — долапа. (Сада је то близу места где се секу Квегиње Лзубице и Страхинића Бана улице. Тај плац сада покривају лепе модерне куће, преко пута куће Јанаћка Стефановића, трговца). Темељи нове цркве положени су тек 1894 године. Карактеристично је било освећење темеља. На освећењу је чинодејствовао лично митрополит- Михаило са неколико свештених лица. У току овога чина, за све време трајања, скелама и масивним даскама јурила је дечурлија. Тешко је било савладати их. Прављене су пертурбације и скокови с даске на даску и са греде на греду. У моменту кад је протођакон Тома произносио многољествије Кра-