Opštinske novine

Црква Св. Александра Невског у Бео граду

143

љу, један дечак у трчању направио је незгодан скок. Стао неспретно на сами крај даске и за трен ока немирко се сручи доле заједно с даском. Све прсне у смех... Протођакон Тома уздржава се и сам, веселник, покушава да како измајсторише кашсиљ, а.ли му то нб испз.да за руком. Једнако покушава и као накашљује се и час прекида час продужава произношење, но узалуд. Тресе ое и подрхтава гласом... Отима се... Но будући благо прекорен од митрополита, даде и последњи напор и некако све то скрпи, повеза, истера на чистину и дође до краја... И шта се догодило? Земљиште је било умовито. Опасност се појавила одмах у почетку кад је постављена велика бетонска плоча. На тој плочи требало је да лежи целим простором својим црква као зграда. На н-есрећу није се предвидело нешто што се није смело губити из вида. Стручњаци кажу да се погрешка састојала у томе што су крајњи, спољни зидови постављени били по самој ивици плоче. Зидови су изидани доста високо. И баш зато није се могла избећи катастрофа. Притисак је иа периферији плоче био исувише јак и несразмеран; а међутим ума је била присиљена да тражи излаза и концентрисана под средином плоче, на којој није било терета, она је деловала својим притиском одоздо навише и својом снагом просто пресекла и преполовила плочу. Пукотина је била ширине човечје ноге. Говорило се да је, пре иего се десио овај случај, предузимач подигао своју рату, чим је поднет Општини извештај о извршеним радовима. Са овим догађајем питаше о другој, о новој цркви св. Александра Невског улази у једну нову фазу, тешку и готово безизлазну. О поновном грађењу на истом плацу није, наравно, могло бити ни говора. Отворила се читава серија зборова. Бринуло се, и кавжило, и протестовало, и молило. Сећам се једног збора у Другој београдској пивници, у Душановој улици... Говорило се пламено и болно са подиума. Писац ових врста имао је за време свог говора и епитрахиљ о врату. Локали пивнице препуни. Један видан број сачињавала су браћа мојсијевске вероисповеди. Симпатично је деловало на све душе да су и они давали своје прилоге, иако за православни храм!... Акциони одбор имао је на челу једнога изразитог и чистокрвног Дорћолца, Вучка Ђорђевића. Енциклика митрополита Инокентија, којом благосиља покрет, произвела је код многих дрхтаје срца. Осећало се нешто велико, крупно, болно и молећиво у овој заталасаности, али никако не и претеће. Све као да је руководио један добри дух, због чега је и могао да се одржава отмени став и увек достојанствени тон у дебати и у расуђивању о ствари... Нико није осуђиван. Схватило се да је Општина наступала као пријатељ и покро-

витељ, и да је питање богомоље на Дорћолу истински и својски узела у своје старање. Но стицај прилика као да је све гонио на конфузне и нежељене путеве... Али рђаве намере није било. Грађани Дорћола осећали су се као понижени у свом поносу. Цео тај покрет за цркву, пуи неизвесности и неодређености, продужио се чак до 1914 године. Тада је нађено друго место, између Француске и Доситејеве улице у Душановој и успело се да се положе темељи. Но несрећа! Опет несрећа и опет — вода! Архитекта је била г-ђица Начићева. Све мере примењене су да се вода, која је подишла под темеље, отстрани. У вези с тим измештен је био и западни зид и тиме се продужила црква. Но због рата, даља изградња цркве била је обустављена. Да видимо шта је било уопште са богомољом Дорћола после, пошто је порушена црква о којој је раније била реч. Захваљујући предусретљивости Светомира Николајевивића, претседника Друштва Св. Саве, отворила се одмах у Дому Друштва Св. Саве привремена капела, на левом крилу Дома у приземљу. Одмах је регулисан положај те нове капеле. Капела је имала право на ходник од спољних, уличних врата и даље на две велике собе: једну из дворишта, у којој је била смештена богомоља, и другу с лица, за канцелариске потребе. Капела се налазила на томе месту неколико година. Све свете утвари из порушене цркве св. Александра Невског пренесене су биле у капелу, која је стално носила име св. Александра Невског као име свога патрона. Служиле су се у н>ој све свете службе и чинодејства, сем опела над умрлима. За венчања је стављен нарочити услов да се врше у највећем миру, тишини и у пуном поретку и пристојности. После извесног времена десио се један нежељени случај, који је могао да буде судбоносан за даљи опстанак капеле у Дому Друштва св. Саве. Покојни Николајевић, научник, предани посленик на положају претседника Друштва св. Саве и иначе неуморни трудбеник, редовно је, поред друштвених, и своје личне послове обављао у своме кабинету, на десном крилу зграде у приземљу. Велики мислилац морао је да има дубоки мир и спокојство. Он је, а са разлогом, могао то и да захтева у својству главног домаћина куће. Једнога дана, док је свештеник вршио венчање у капели, некакав враголан мзђу сватовима приђе свирачима — који су мирно под тремом, на спољним, уличним вратима, очекивали излазак сватова — и нареди им да засвирају, додавши: „али добро, својски, што јаче. Нека затрешти, нека се чује и да се не посрамите ни ви, уметници, ни сватови"! Па их онда повуче у дубину ходника и распореди између стубова. И само што он то ре-