Opštinske novine

158

Београдске општинске новине

Институт италијанске културе у улици Кнегиње Персиде бр. 51 Свечаности су присуствовали сви министри Краљевске владе са г. Драгишом Цветковићем на челу, претседник Сзната г. д-р Антон Корошец, претседник Београдске општине г. Војин Ђуричић, високи функционери Двора, претставници вероисповести, виши чиновниц-а Министарстава, особље италијанског посланства са својим послаником г. Инделијем на челу, претставници свих културних и привредних установа, велики број јавних радника, књижевника, новинара и уметника. Из поздравних говора који су том приком одржани најбоље се виде циљеви Института и давнашње и многостране културне везе које вежу југословенски и италијански народ. Свечаност је отворио управник Института г. Ђовани Мавер, поздрављајући Њихова Височанства, чланове Краљевске владе и остале госте. Он је, између осталог, рекао и ово: „Од данас Институт за италијанску културу отвара своја врата југословенским интелектуалцима — са уверењем да ће они извесно бити подршка нашем раду по својим симпатијама и својом сарадњом. На тај начин састаће се на заједничком послу духовне и идејне снаге које су већ и у прошлости деловалг у победокосној слози... Од самих почетака југословенског народа, откада су Југословени почели да продиру на Балканско Полуострво и дошли у контакт с Италијом, постојале су тесне везз измзђу наше две земље. Па и ако су оне понекад малаксавале, ипак су увек наново узимале маха оне силе које су деловале у смеру природног развоја, опредељеног необоривим географским факторима и оним историјским чињеницама које су из њих спонтаном снагом произлазиле. Не само у славној епохи средњовековних српских народних династија, него чак и у доба турске превласти на Балкану, у културном животу југословенског народа стварају се духовне вредности које су зрачиле са Апенинског Полуострва. А када је народна свест,

после дугих векова, уродила херојским подвигом Срба, идзологија омладинског покрета била је сва прожета идејама великих италијанских прегалаца: Мацинија и Гарибалдиа. Те везе нису могле остати без одјека и у области духовног живота. Обновити и продубити те везе, то је задатак овог Института." После г. Мавера говорио је г. Божидар Максимовић, који је рекао: „Култура коју нам може приказати Италија, од најстаријег времена до данас, изазива и изазваће дивљење и право усхићење, свагда и на свима странама. Нарочито у оним гранама у којима је каткад без такмаца у свету. Њена наука, научни резултати и научни великани и мислиоци вазда заузимају достојно и завидно место. А надасвим стоји њена уметност, универзална и ненадмашна, за коју је Италија доиста Богом дана земља. Велики и недостижни мајстори: у поезији и осталој лепој књижевности, у сликарству и вајарству, у архитектонској уметности, у музици, у глуми и опери, столећима већ овенчавају вечном славом своју нацију и своју расу. Стварају у извесним гранама не школе и правце, него читаве епохе. Блистају не појединим именима или појединим делима, него читавим плејадама. Зато је идеја италијанске владе о отварању овог Института, — који ће, како сте сада чули од његовог уваженог претседника, професора римског Универзитета г. Мавзра, радити путем културне пропаганде на остваривању духовног зближења између наше две земље — наишла на најлепши одзив и у нашој влади и у читавој нашој земљи. Кроз овај Институт олакшаваће нам се могућност за упознавање и коришћење свих оних дарова којима тако обилато располаже италијанска култура, пружаће нам се прилика да загледамо и изближе у њену лепоту, и да упознамо њене велике и многоструке таленте." Г. Ђузепе Ботаи, италијански министар за народну културу, одржао је занимљиво предавање „Неохуманизам у школи", из кога ћемо цитирати овај значајан одељак: „Италијанска „Карта школе" побија опште кеповерење према средњошколском образовању. Настоји да поправи погрешку, која је преовладала као метода, да дечаци и младићи уче као специјалисте, кад специјалисте не могу да буду. Сви школски наставни програми имали су раније све одлике, али су запостављали једну једину, основну по моме мишљењу: економичност. Изгледа да се у овој нашој драгој школи, која је често тако сиромашна, расипнички газдовало на рачун наставног програма наших ученика. Знања и сазнања разбацивала су се пуним шакама, без јединственог начела, што је имало за после^ дицу, да се није могао изградити онај и она-