Opštinske novine

160 Београдске општинске новине Пренос костију Корнелија Станковића из Будимпеште у Београд

Крајем фебруара т. г. извршен је пренос посмртних остатака првог српског композитора Корнелија Станковића из Будимпеште у Београд. Прено-с је организовало и извршило музичко друштво „Станковић", које ;носи име великог уметника. Корнелије Станковић је први скупљач српских народних напева, оснивач српске уметничке музике, реформатор наших певачких друштава, зачетник српских музичких школа, оснивач хорске музике код нас, мисионар српског музичког духа. То је првл српски композитор, пионир наше музичке културе. Рођен у Будимпешти 18 августа 1831, као двадесет и друго дете у једној породици чији су сви чланови, почев од родитеља, били слабог здравља и рано умирали, — Корнелије је још 1 у раној младости остао без родитеља. Примила га је к себи старија -сестра, која је живела у Араду. Ту је учио основну школу и два разреда гимназије, затим је продужио школовање у Сегедину, Будиму и Бечу. У Бечу, где га је издржавао пријатељ његове породиде Павле Риђички-Скрибашћански, потпао је под утицај Вука Караџића, који му је отворио смисао за народне умотворине и упутио га да скупља и бележи народне мелодије. Послушавши овај савет, Станковић је путовао по Војводини и Србији и бележио народне напеве и црквене песме (ове последње највећим делом у Сремским Карловцима) и дотеривао их у уметничку музичку форму. Тако је постао за нашу народну музику оно што је био Вук за наш језик и књижевност. Боравио је и у Београду као хоровођа Београдског певачког друштва. Његова прва књига је била „Бо кествена служба во својатих отца на:пе:а Јована Златоустаго", где

је у предговору изнео врло занимљиве своје мисли о црквеним и светским мелодијама, које су карактестичне за цело његово уметничко стварање и рад. Свака песма (мелодија), — каже он у том предговору — постаје из осећања. „Песма (мелодија) је створ народни, јер она истиче из срца народног." Цело његово уметничко стварање било је у складу са народним осећањем. Зато је народ прихватио његове композиције и пева их стално. Оне су постале део колективне народне душе. Између осталих, његове су популарне композиције песама: „Устај, устај, Србине!", „Радо иде Србин у војнике", „Што се боре мисли моје". Његове композиције духовних песама исто су тако популарне и цењене и у иностранству. Приликом прославе хиљадугодишњице руског царства Корнелије Станковић је одликован за заслуге за духовну музику. Доцнији српски композитори, — Мокрањац, Маринковић и други, —■ продужили су дело Корнелија Станковића и са више стваралачке снаге и са ширим музичким образовањем и подигли га на завидн} г висину. Био је нежног телесног састава, малена раста, слабог здравља, без једног ока, те је већ због таквог физичког склопа био упућен искључиво на -свој унутрашњи духовни живот . Боловао је од туберкулозе. Умро је врло млад, у напону стваралачке снаге, у 34 години живота, 5 априла 1865 у Будимпешти, где је и сахрањен. Пренесен је у Београд неких 75 година по■сле смрти.

Изношење ковчега са посмртним остацима Корнелија Станковића из Музичког дома „Станковић'"