Opštinske novine

Експропријација у

разним државама

На IV међународном конгресу градова одржаном у Севиљи 1929 г., расправљано је и иитање експропријација у разним државама. Како принудна експропријација у животу савремених општина преставља једно важно правно средство, које администрацији допуштаиспуњавање њених обавеза у општем интересу, покушаћемо да дамо ужи извод из штампаних реферата донетих на том конгресу, пошто то преставља драгоцен правни и урбанистички материјал. У почетку 19 века експропријација се сматрала као обавеза уступања сопствености, непокретности администрацији да би се извршила каква радња општег интереса. Законодавство је, међутим, доцније проширило своја схватања о појму експропријације — данас се сматра да је експропријација уступање разних права од стране појединаца уз праведну накнаду од стране администрације. Ова два начина тумачења експропријације имају свој велики значај у животу општина. Јер не само да локална администрација често има потребе за тереном да би извела своје радове, већ је у извесним случајевима принуђена да лиши сопственика права које они полажу на свој терен и да подвласти непокретност под ограничења која у велико смањују права сопственика и која прописују сопственику начин употребе његове непокретности. Експропријација није конфискација (заплена) својине. Према општем правилу, експроприсани сопственик има права, у замену за право над својом сопствености, на накнаду економски равноправну. Експропријација се не може сравнити са порезом, јер је последња уступање свог иметка заједници, који је одређен да јој служи као средство за испуњавање њених потреба. Помоћу експропријације власти добијају известан потребан објекат, право над њим, или терен, у замену плаћањем његове вредности, сем у случајевима где државни устав или други закони нису прописали (Русија) да се може експроприсање вршити и без накнаде оштете. Ако се експропријација подведе под захтеве „за јавну потребу" и „унапред плаћена накнада", морају се рушчланити и следећа питања: да ли се експропријацијом могу користити само правна лица из области администрације, или је може користити свако поједино лице? Шта треба разумети под изразом: „за јавну потребу" и коме припада право да

га дефинише? Је ли то законодавац или у одређеним случајевима извршна власт? Како треба обзнанити потребу за заузећем од стране администрације неког терена, зграде и права над истима? Која је надлежна власт која одређује висину накнаде штете сопственицима? Да ли никнада одн. плаћање мора претходити заузећу поменутих ствари? Какву процедуру треба прихватити у свакој формалности, која ће ипак гарантовати право сопственика? И најзад, надлежна власт која одлучује о потреби експропријације и о утврђивању висине накнаде, мора ли бити административна или судска власт? Сви ови проблеми престављају несумњиви интерес у општинском животу, који се нарочито повећава са наглим порастом броја случаја у којима се мора применити експропријација. Унутрашње уређење једног града, његово проширење, улепшавање, подизање општинских зграда од општег интереса, намеће велике експропријације. Затим, намет разних сервитуда урбанистичког карактера, које захтевају од сопственика да се лише извесних својих права, могућност да општина предузме извесну комуналну политику са разним теренима, потреба да се подижу зграде јевтиних станова као и озбиљан проблем станова уопште, оправдали су потребу да се ово питање покрене и на поменутом међународном конгресу. Све државе које су учествовале на њему преко својих преставника дале су експозе-а која су врло драгоцен материјал по овом питању.*) Основни закони, устави, разних државагарантују неприкосновеност права својине. Декларација човекових права по револуцији 1789 год. и устав совјетске Русије из 1918 год. заступају потпуно разне принципе. По првом сопственост је свето и неприкосновено право и нико не може бити лишен своје сопствености. У случају јавне потребе, која мора бити озакоњена, може се експроприсати једино уз продходну праведну накнаду. Међутим § 3. Совјетског устава проглашује да је приватна својина земље укинута, а да би се могла спровести социјализација земље, она је сва проглашена државном својином, која је бесплатно раздељена радницима на уживање. Још пре декларације човекових права 1789 г.

*) Наша држава није учествовала на овом конгресу. 5*