Opštinske novine, 01. 04. 1940., S. 36

330

бесградске општинске новине

2) Тај терен неће још за дуго бити погодан за насеље докле се год цела околина са Ратним Острвом не санира и не осигура од плављења и, због тога, силних комараца у летње време. Наш свет и не воли та ниска места, па ће продаја плацева ићи, по моме мишљењу, врло тешко, мањ ако плацеви буду врло јефтини па да их купује сиротиња, у ком случају тај сиротињски крај на томе месту, свакако, не би украсио престоницу. За подизање већих зграда треба имати на уму скупо фундирање. Из тих разлога, као и оних који су наведени кад је говорено о зеленилу и зеленом појасу, цео тај насути простор требало би претворити у парк. У томе парку могу се врло лепо пласирати разни изложбени павиљони, као што је онај Цвијете Зузорић, кафане, постројења за разне спортове и забаве, као и један отворен басен за пливање, који би се лако снабдевао филтрисаном савском водом итд. Тиме што би се између Београда и Земуна створио парк, остварили би баш онај урбанистични захтев да се варош не шири у бесконачност, него да се између појединих градова стварају зеленила. За пример им,амо Берлин и Шарлотенбург, између којих се налази огромни „тир-гартен". На крају овог излагања, а у вези са регулационим планом, још једини предлог, који неће ништа коштати. У регулационом плану су предвиђена места за јавне грађевине, али нису резервисана места за споменике. То је остављено за детаљнију разраду. И то би питање требало што пре решити, по некој системи, а не остављати случају, као до сада. Кад неко удружење изради неки споменик, оно се обраћа општини молбом за место. Општина је у том случају поступала као човек који купи неку готову скулптуру, па се онда решава да ли ће је ставити у хол, у салон, или у степениште. Удружење, које се истрошило за споменик, обично тражи што угледније место, тешко га је одбити, и тако радећи, без утврђеног плана, чине се и грешке,

Ја се сећам да је, пре више година, једна комисија, — у којој је било књижевника, уметника и наших већника —, израдила један добар предлог у томе погледу. По томе предлогу била су одређена места за споменике: Кр. Александру ујединитељу; Кр. Петру Ослободиоцу; Карађорђу, и другим великим људима из наше историје. На Калемегдану је такође био учињен добар распоред за бисте и споменике. Сада, у главном кругу например, имамо споменик Јована Гавриловића, бив. кнежевског намесника, десно од њега Даничић, један научник-лингвиста, и лево Суботић-литерат и песник. По томе иредлогу круг је био резервисан за наше државнике и политичаре; алеја која води из круга на Мали Калемегдан, а почиње Ђуром' Јакшићем и Војиславом Илићем, била је намењена књижевницима и уметницима. Ту је било место и песнику Милану Ракићу, чија је биста, ту скоро, постављена у скверу испред „Српске круне". Алеја на Калемегдану, а према Сави, из које се лепо види Мештровићев „победник", била је одређена за наше војсковође и ратнике итд. било је уопште неког система и неког реда унапред одређеног. Мислим да би ово питање требало наново покренути и опет решити путем једне шире комисије, а не решавати га на парче, понајчешће по жељи приватне иницијативе. Има још доста урбанистичких проблема чијем би решавању требало редом приступати. То су: проблем експропријације и спајање неподобних градилишта у једном блоку и нова подела у згоднија градилишта; проблем јефтиних станова, и друга питања. У овом кратком излагању, хтео сам за сада да обратим пажњу на оно што је најхитније, као што је установа Грађевинске полиције ради спречавања бесправног зидања и остварење заштитног зеленог појаса. Ово последње питање, ако се не реши што пре, доцније ће бити теже и све скупље, у колико се буде више одлагало. Арх. Бура Бајадовић