Opštinske novine

358

Бео градске општинске новине

четворица се одлуче да се што пре дочепају дунавске обале и пребегну у Мађарску. Тако су наишли на Госпођин Вир, са кога су их Боркани, отац и син, и рибарски момак Илија Најдић превезли преко Дунава. Изишавши из чамца, они се упуте пешке поред обале, низ Дунав, и дођу до села Свињице. Ту су их зауставили мађарски жандарми и спровели их у Оршаву, где су одмах пуштени на слободу, али су остали под присмотром док нису отишли у Темишвар (или можда у Пешту). Живојин Николић, у то време кмет у Текији, сазнавши за то, прешао је тада у Оршаву и код свога познаника Мите Алексијевића обавестио се о појединостима догађаја. И Живојин зна да је Боркан затворен и био под истрагом, али се није могло ништа доказати. Живко Анђелић, који је био у то умешан, вешто је маневрисао и не само што није одговарао, већ је после неког времена постављен за окружног начелника у Неготину. Г. Илија Ђукановић, државни саветник у пензији, описао је у својој књизи „Краљ Петар I ван отаџбине" тај прелазак у Србију, по казивању самога Краља, и према томе најверодостојније. У његовом опису нема појединости које су овде наведене, а има других

које ни Боркан, ни Живојин Николић нису могли знати, али које се не косе са онима што су ми их они испричали. Живојин ми је причао и о другом преласку Петра Мрконића преко Дунава у Србију, али то није у вези са мојим ђердапским доживљајем и о томе не мислим говорити. Напоменућу још и то да риболов на Госпођином Виру више не постоји. Он је, променом дунавског тока и правца матице, пред рат био сасвим ослабио, а после рата је потпуно напуштен. И последњи његов закупац, Јован Боркан, који је још имао рачуна да на њему ради, није више међу живима. Додајем, напослетку, да ми, износећи овај необични рибарски доживљај, није ни мало био циљ правити од тога какву историску студију, већ само га описати као једну занимљивост. На нашим историцима је да, уколико им до тога буде стало, провере колико је тачно ово што су ми рибари очевидци испричали оне ноћи 1909 године, после више од тридесет година од како се догађај десио. Мпхајло Петровић, проф. Универз. у пенз.