Opštinske novine

Спорт у предратном Београду

После једне велике међународне футбалске утакмице, гледајући задивљено реку људи која се сливала стрмим улицама, један стари Београђанин говорио нам је узбуђено: — Невероватно је колико се ствари мењају. Још пре тридесет година ко би рекао да ће се оволика маса света скупљати на

спортским игралиштим:а

А затим је додао смешећи се: — Наши стари, када би сада устали из гроба, запрепастили би се када би видели шта се све догађа с оном округлом, надувеном лоптом, коју су некада жучно проклињали. Спуштали смо се лагано поред озидане ограде великог стадиона. Стари Београђанин радо је говорио о својим успоменама из предратног Београда. Умео је лепо да прича и због тога смо га радо слушали. Ево шта нам је за време ове дуге шетње испричао из својих успомена: — Сећам се као да је било данас. Са неколико другара играо сам се на једном пољанчету „труле кобиле". Били смо се сасвим заиграли, тако да нисмо обраћали пажњу ни на шта. Ова игра била је у то време веома омиљена и играла се на свим слободним плацевима. Одједном:, неко је почео да виче из свег гласа: „Еј, Баџо, Шиле, еј!..." Ја сам се био спремио да скочим и таман сам потрчао, када је одјекнуо овај глас. Застао сам на пола пута и мрзовољно погледао у правцу одакле је глас долазио. Угледао сам једног нашег друга, који је трчао разбарушене косе, млатарајући рукама по ваздуху. — Гле, то је Мика-Шиба... Шта му је, као да је полудео!" — рекао сам и зачуђено погледао остале другове, који су се окупили око мене. Игра је прекинута и с интересовањем смо очекивали да нам се саопшти новост, коју смо наслућивали. Мика Шиба био је мајстор да прокљуви све новости у граду и увек нам је причао шта се догађало у другим квартовима. Никада, међутим, није био тако узбуђен као овога пута. Због тога је и наше интересовање било тако велико. „Говори, шта је!..." повикасмо са свих страна чим је Мика Шиба стигао. Он је стајао задихан, окупан сав у зноју. Толико се задихао да није могао читав минут ни једну реч да проговори. Чим је ухватио мало ваздуха, промрмљао је: „Тамо, у Палилули, играју неком 1 великом лоптом!"

Ми смо се збуњено згледали. „Каквом лоптом?" „Велика је као моја глава и отскаче од земље. Направљена је од коже." „Како може да отскаче када је од коже?" запрепастисмо се ми. „Мајке ми, отскаче и то још како! Кад је пикнеш ногом, одлети високо, толико високо да изгледа у ваздуху мала као јаје!" „Море лаже нас Шиба! Хајде да га бијемо!" викну један од нас и сви, као на команду, заузесмо претећи став. Мика Шиба се збуњено погурио и гледао нас преплашено. Покушао је још једанпут да нас убеди. „Кад вам кажем, видео сам својим очима. Ево, оволика је и звечи кад је удариш ногом. Богами, не лажем'. Хајдете са мном..." Ја сам на то рекао: „Можда је истина што прича. Хајдемо да видимо." А затим се обратио Мики Шиби претећим гласом: „А ти, пази. Ако си нас слагао, тешко теби. Направићемо од тебе резанце!" Покупили смо наше капуте и пошли Душановом улицом ка Палилули. Успут смо коментарисали вести које нам је донео Мика Шиба и лупали главу каква то лопта може да буде. Ишли смо врло брзо и ускоро смо били на циљу. „Ено, иза оне куће, на великој пољани. Стој, чујете ли?..." узвикнуо је Мика Шиба и заетао, а ми с њим. Из даљине је одјекнуо туп ударац и одједном високо у зраку појавио се некакав округао предмет, који је летео у вис и одједанпут почео да пада на ниже. „Ено је, јесте ли видели! То је та лопта!" Победоносно је узвикнуо Мика Шиба. Као на команду сви смо појурили из све снаге ка пољанчету. Трчали смо као да су нас три жандарма гонили. За трен ока избисмо поред куће на пољанче. Застали смо запрепашћени. На десетак метара исиред нас група дечака отимала се о једну велику кожну лопту. Била је то лепа, жута, потпуно нова лопта, лопта какву никада дотле нисмо видели. Дечаци су се отимали о лопту и чим би је један од њих ухватио, ударио би је ногом. Још лопта не би пала на земљу а сви су трчали ка њој и поново се отимали да је ухвате. Ми смо се приближили дечацима, које смо углавном познавали. Ја сам запитао: