Opštinske novine

366

Београдске општинске новине

Треба ли тумачити како је дошло до љубави између Татјане и капетана?! Одгојена у предањима о српском легендарном јунаштву, Татјана је у капетану видела оваплоћеше својих идеала. Капетана је занела њена лепота и чедност. Чим је капетан оздравио венчали су се у болничкој капели. После годину дана дошао је на свет Саша. Нитко није био сретнији од капетана Петровића. Обожавао је свога синчића. Сатима га је цупкао на коленима и учио га првим српским речима. Татјана се увек бојала да се детету што не деси. Ја се нисам од њих растајао, јер сам капетана и сувише волео. У хаосу револуције, кад је требало бежати, и ја сам с њима пошао на последњу лађу у Севастопољ, али смо сви скупа били ухваћени. Случајно мени је успело, благодарећи доброти једног стражара, да пронађем међу бегунцима Марију Фјодоровну и да јој предам дете. Нас су одвели у заточење. Татјана је тамо умрла. За њом и капетан. Јављати се нисмо смели ни могли. Једина нам је нада била онај запис у Римском бунару!... Ја сам у последње време радио у једној фабрици авиона. Кад сам преко Црвеног крста добио Сашино писмо, спремио сам се крадом на пут. Хтео сам да пронађем капетанова сина и његову мајку! После два дана напорног летења стигао сам над Београд. Онда кад су ме Саша и Бисенија угледали, летео сам над Градом да видим место откуда смо побегли, а затим, јер је још било рано, одлетео сам над Дунавски кеј, Аду, прелетео преко Кошутњака, Банова Брда, Авале. Најдуже сам кружио над Гробљем. Дивно осветљене месечином угледао сам споменике — костурнице и било ми је лакше. Али, све ме је ово исцрпило и кад сам стигао над аеродром, руке, које већ толико година нису пилотирале, отказале су послушност. Уз то је у мотору настао неки квар Умирем, али ми није жао. Мој циљ је постигнут. Сад сам се одужио мом милом пријатељу за сву његову љубав према мени. Видео сам наш стари Римски бунар, видео сам све вас, Саши сам донео очев дневник Ту ћеш наћи, — ту се болесник опет окренуо искључиво дечаку, оно што ја више немам времена да вам испричам. Мене Бог зове к себи, ја сам своје све свршио. Имам само још једну жељу. Пред очима ми непрестано лебде костурнице које сам синоћ видео. Сахраните ме тамо, између двеју костурница, Руске п Бранилаца Београда. То су биле последње речи врлог мајора. Издахнуо је на рукама госпође Петровић и Марије Фјодоровне. ГЛАВА XXI У Крунској улици У Београду има једна једина Крунска улица. Не мислимо „једина" по имену, већ по

изгледу, по целом свом карактеру и утиску шта га прави. На њу само потсећају извесни делови других улица, као на пример извесни делови улице Милоша Великога; али је то само делимична сличност. Ако је која кућа, башта, слична кућама и баштама у Крунској улици, — недостаје она хармонична целина. Поред трамвајске буке немогуће је ту пронаћи онај господски мир, ону тишину и ширину Крунске улице, а поготово оне прекрасне дрвореде мирисних липа, које су избегле очима нашег градског дрвосече. Зато Крунска улица значи један одређени појам. Кад се каже „као Крунска", онда то значи: лепа, господска улица у којој нема слепих простора између кућа, у којој сунце игра око целе куће, јер је свака кућа сазидана за себе, са својим, да тако кажемо, „животним простором", у ком слободно дише и слободно се изживљује. У овој улици живи свет који воли мир, и свет имућан, као што је онај који је од Топчидерског Брда и Дедиња створио у кратком времену једно од најраскошнијих предграђа. Све улице које пресецају Крунску лепе су, дуге и праве. С једне стране све се свршавају у улици Краља Александра, а с друге стране у улици Цара Николе, Немањиној. Крунска улица почиње од сквера на Каленићевом Гумну, па иде до самог Двора. Отуд јој и име. Раније је, као и многе наше друге улице, носила друго име. Од пре неколико година подељена је у два дела: Крунску и Кнегиње Персиде. Ово ново име носи онај лепши део. У томе су делу најлепше куће, у том делу влада највећи мир, у том су делу липе најлепше. Једном речју, ту је све оно што ову улицу тако уздиже међу осталим београдским улицама. Кућа капетана Петровића налазила се у почетку старе Крунске, сад Кнегиње Персиде улице, с десне стране, свега неколико кућа удаљена од краја. Како је кућа повучена у дубину раскошног врта липа и четинара, треба свратити нарочиту пажњу па да се види, иако је виша од осталих и споља сва црвена. Многи је зову „црвена палата". Еркери, луком засвођена капија, велико степениште, широки прозори, величина и пространство куће — све јој то даје право на ово име, Они који добро познају ову кућу, силно су се зачудили кад су сутрадан по догађају у Војној болници опазили да су све жалузије подигнуте, да је у кући настало велико кретање, а поготово кад су угледали стару и свима тако симпатичну госпођу Петровић како, с белом капицом на глави иде по собама, прилази отвореним прозорима и помаже при брисању прашине. Пре тога је кућа толико година била затворена, као да нико није у њој живео!... Чак и сунце, које је то јутро весело сјало, застало је, зачудило се и загледало, као