Opštinske novine

Син капетана Петровића, браниоца Бео града

367

да се пита, би ли смело ући?! Кад се опет појавила госпођа Петровић, сунце се решило и запитало: — Смем ли ући, госпођо Петровић?!... — Како да не, — смешећи се одговорила је бака, — зар још нисте чули да сам пронашла унука, да ће данас доћи! — Како ме то весели, — рекло је опет сунце, и јурнуло кроз широм отворене прозоре и врата куће. После толико времена помиловало је старе породичне портрете Сашиног оца, деде и прадеде, па портрете госпођа у кринолинима и господским грађанским оделима. Била су то лица млада и стара. Девојке с венцем на глави, госпође с дивним бисерним брошевима на тепелуцима, са сунцобранима у руци место украса, па мушкарци утегнути у некадашње тесне мундире, или обучени у старинске дугачке капуте, уске панталоне и шарене прслуке, с вратовима укоченим у високим крагнама. — Ух, како је ова кућа занимљива — рекло је сунце, а бака се опет насмешила и похитала у башту да набере цвећа. Изгледало је да лети... Растужила се само кад је помислила на спровод мајора Обраскова, великог пријатеља њеног јединца, који је био тог истог дана. Као што је мајор желео, закопали су га између двеју Костурница. Света је на спроводу било много. Дошли су сви чланови велике породице Петровић и инжењера јовановића. Дошао је и Бранилац Београда са својим друговима. Тако је тело доброг мајора спуштено у раку искрено ожаљено и оплакано. Бака је ишла под руку са Сашом, а Марија Фјодоровна с инжењером Јовановићем. Нзих обе биле су у дубокој црнини. Нарочито је била тужна Марија Фјодоровна. У њеној души стварала се једна одлука, која ће је, како ћемо видети, одвести новим путевима. Како је већ било договорено, после спровода Саша је отишао с баком у њихову кућу у Крунској улици. Те прве вечери нико није хтео да смета баки и унуку, оставили су их саме. Радосно се пео Саша степеницама очеве куће. Све је било спремно и удешено за његов дочек. Саша је пожелео да чим пре види очеву собу, да види његову слику и да на очев сто постави слику мајчину коју је собом донео, као и она два драгоцена поклона која му је дала Марија Фјодоровна: мајчин медаљон и грудвицу земље из дедова врта. Много је бака већ те прве вечери причала унуку. Кад је већ настала касна ноћ, оставила га је самог да прочита очев дневник. Нећемо причати садржај овог дневника. У њему је све било и сувише дирљиво и тужно. Из њега је Саша дознао да му је најпре умрла мајка, а затим и отац, да су обоје умрли тугујући за својим сином Сашом за кога је сад почињао нови живот.

Кад је бака после извесног времена ушла у собу, нашла га је како лежи лицем окренутим на очев дневник. Као да је сасвим мали дечак, пустио је да га бака свуче и смести у очев кревет, у ком је те ноћи први пут спавао. ГЛАВА XXII У тихом пристаништу Живот је такав. Онда кад за једне почиње, за друге свршава, или је близу свршетка. Вест да је Татјана умрла далеко од родитељске куће и у изгнанству дубоко је узбудила Марију Фјодоровну. Након мужевљеве и синове смрти, то је за њу био најтежи ударац. Кад се с погреба мајора Обраскова вратила кући у свој мали стан, у ком је сад стајало празно Сашино место, Марија Фјодоровна дала је одушка свом болу у сузама које су падале по њеном лицу. Иако вољена од свих, она је ипак била сама. Осећала се као човек који је „избачен из строја". Док је у пећи полако догоревала ватра, коју је Марија Фјодоровна потпалила, јер је осећала велику студен, размишљала је о животу који је прошао, и о ономе што је имало доћи. Целог живота била је скромна, научена да живи за друге, најпре за своју драгу Татјану с којом је одрасла, била јој сестра и дружбеница; па за свог мужа и свог јединца; за Татјаниног сина Сашу. Син, муж и Татјана били су мртви, Саша је после толиких претрпљених душевних патњи пронашао своју баку. Нзој су била сва врата отворена; ни за један час није сумњала ни у Сашину оданост, ни у пријатељство породице инжењера Јовановића, ни у бакину и Бисенијину љубав; али су они сви могли бити без Марије Фјодоровне. То је била главна тачка око које су се кретале њене мисли. Била је још млада, и мисао и тело били су јој још увек покретни, али на то Марија Фјодоровна није ни за часак помислила. Своју одлуку стварала је на основу једног другог унутрашњег гласа, посебних склоности свог личног духовног живота. Кад јој је пре неколико године умро муж, — да сакрије пред Сашом своју дубоку тугу, да нађе смирење и јакост у себи, — отишла је на десетак дана у један од оних женских манастира у Срему у којима у тишини и молитви живе толике српске и руске монахиње, баш као у стара прадавна времена. Ту је упознала овај живот, и ту се вероватно зачела у њеној души она мисао која се вечарас претварала у свесну и неопозивну одлуку. У њој су проговорили васпитање, и склоности, бол и жеља да се посвети молитви за своју отаџбину. Узалуд су је Саша и Бисенија, добра бака, госпођа Нила, па и сам инжењер Јовановић, који је необично поштовао Марију Фјо-