Opštinske novine

368

Београдске општинске новине

доровну, одговарали и молили да остане с њима. Полако је распродала своју малу трговину, од које се дотле није хтела растајати, јер је до краја хтела живети од свог труда и своје зараде. Кад је с тим била готова, запутила се једног дана, рано изјутра, пут Сењака, путем који јој је од извесног времена био добро познат. У младом ораховом гају, у ком је увек владала велика тишина, и у ком је било нешто што ју је сећало на стари парк у ком је расла поред своје Татјане, нешто што је сећало на онај део Русије у ком је одрасла, — налазила се задужбина једне побожне жене, црква и женски манастир. Ту је Марија Фјодоровна одлучила да проведе остатак свог живота. Дан је био леп. Сунце је сјало над Београдом, играло се по белом асфалту улица и кућа. Света је било много. Једни су се возили, други су ишли пешке; многи су хитали у природу, на излете на Авалу, у Топчидер, носећи ранце с намирницама. Марија Фјодоровна се окренула од свега тога. Седећи у једном крају трамваја број 12, довезла се до виле Краља Петра, а онда се вратила неколико корака натраг и ушла кроз врата која воде у манастирски парк. Марија Фјодоровна је пошла главном стазом. Пред њом је ишао скроман млад свештеник. Пре него је сасвим ушла у густи млади гај, окренула се и погледала на бели пут којим је дошла. Београд, Сава, Дунав, — све је то било пред њом. Вода се искрила под сунчаним зрацима, а Београд је био сав бео као да је изрезан од слонове костји. Волела је Марија Фјодоровна тај град, његове реке. Зауставила се да га погледа у пуној душевној концентрацији. Није се с њим опраштала, већ се с њим спајала. У гају је сунце сјало с леве стране стазе. Зато је Марија Фјодоровна, као и млади свештеник пред њом, пошла с десне стране стазе. Иако је био празник, радници су испод ораха косили високу траву и слагали је у мале пластове. На све стране ширио се пријатан мирис траве и цвећа. Већ код првог завоја појавили су се просјаци. Њихови жалобни гласови спајали су се и држали у ваздуху као отегнути звукови; ти су се звукови дубоко дојимали Марије Фјодоровне. Разделила је просјацима сав свој новац, а онда се пожурила према улазу цркве. Пре него је ступила у цркву застала је у црквеном дворишту. Крај отвореног прозора манастирске зграде стајале су сестре из црквеног хора и понављале оченаш. Мали ђаци и ученице трчкарали су по дворишту десно и лево. Наклоном главе поздравила је сесгрз које су певале, помиловала двоје деце која су баш пред њом стајала, а затим је тихо ступајући ушла у цркву. Тог истог дана Марија Фјодоровна се замонашила. „Затим је тихо ступила у цркву" ...

У манастиру је остала иста као што је била у животу, само што је сад мислила на све оне којима је њена помоћ могла бити потребна. Дани су јој пролазили у молитви и у раду. Сликала је мале иконе, везла свете трапезе и гајила цвеће. На вечерњој и на јутарњој палила је свеће, пазила на школску децу, дочекивала госте и за сваког је имала по неку пријатну реч као и раније кад је на Каленићевом гумну водила своју малу трговину. Кад је могла, одлазилајеупосету породици инжењера Јовановића и у Крунску улицу; али се све више и више ширио нови круг познаника Марије Фјодоровне међу сиромашним светом, у чије је она куће залазила, било да негује болеснике или да помогне саветом. Сиромашка деца су је добро знала, нарочито она која нису имала ни оца ни мајке. Тако је Марија Фјодоровна мало по мало упознала безбројне невоље и патње овог света. Кад се у цркви молила Богу за своју драгу отаџбину, увек се молила и за ове невољнике, своје нове пријатеље. Нзена топла молитва ишла је право Богу, и заиста је многим било поможено. ГЛАВ \ XXIII Пут у Љивот Растанак с Маријом Фјодоровном тешко је деловао на Сашу. Боље него ико он је познавао њену доброту. Сву срећу коју је имао он је у ствари њој дуговао. Тај раста-