Opštinske novine

386

Београдске општинске новине

обућу, него може још и ноге поломити. Дуж кућа су тротоари тек местимице начињени. Осветлење је инфернално. Не само што немамо ноћу по сокацима гаса, него немамо ни жижака да нас подсети да је за човека свећа начињена. Представите себи ноћни ход по блатњавим рупчагама београдских сокака без осветлења. Даље, чистота наше воде зависи од великодушности волова који своју жеђ гасе на извору, откуда ми у Београду воду добијамо. Неки крајеви вароши даве се у нечистоћи..." Писац овог чланка тражио је да се за претседника избере енергичан човек који би Београд уредио. Међутим, у оно доба тешко се је много шта могло учинити. Земља се је налазила у другој години рата, а скоро сав терет општински сносили су 3500 пореских глава, колико их је Београд тада имао. Осим тога, грађани се нису много интересовали за општинске послове. Исти лист у броју од 26-Х-1877 каже да је за избор општинских кметова и одборника изашло на биралиште само 273 гласача, а то је једна осмина од укупног броја. Ондашњи општински управљачи могли су имати памет једног Соломона, па то ипак ништа не би вредело кад је кућа била празна. Поменуте године, поред претседника, општина је имала два кмета: Мијаила Кр. Петровића и Светозара Здравковића, адв., и четири кметовска помоћника: Ђорђа X. Живковића, Мијаила Вељковића, Стевана Ивковића и Тому Димитријевића. Хапшење дуЉника пре 119 година у Београду У доба, из кога доносимо ову епизоду, СЕеколику власт у Београду вршила је Народна канцеларија по упуствима Кнеза Милоша. Свака ствар морала се њему доставити и чекати упуство његово. Интересантан је један акт који су кнезови Народне канцеларије упутили Кнезу Милошу 31 маја 1819. „На тужбу сего показатеља Јована Ђорђевића, из Крагујевца против удовице пок. Ненада за дуг мужевљи у 726 гроша, на које Јован писмену исправу имаде, ми смо ову удовицу призвали и она се изговара да нема одкуда овај дуг платити, а што имаде она дугова да прима, каже да не може да наплати. Без вашега знања нисмо је уапсили, ако ли ви рекнете, ми ћемо је уапсити и колико заповедите у апсу держаћемо." Иако ова жена за дуг није уапшена, види се да је то могло битк, и да се је у пракси и вршило. Никакви законски прописи онда нису постојали. Радило се је по обичајном праву и здравом разуму. Стаклена башга у Београду пре 75 година Стари Београд имао је стаклену башту, која се је налазила у башти Кнеза Алексан-

дра Карађорђевића. Пространство те баште описали смо у ,,Београдским Општинским новинама" (стр. 670), бр. 10 за октобар 1937. Она је била доста велика, имала стазе и клупе и свет је радо ту долазио ради шетње и одмора. У тој башти налазила се је и стаклена башта. Кад је она подигнута не зна се, али је у њој гајено цвеће и за продају. У Световиду, од 19-11-1863 оштампан је оглас следеће садржине: „У стакленој башти код зданија овде у главној чаршији има до 600 комада саксија свакојаког лепог цвећа на продају. Који би имао вољу купити све или на једну, нека се изволи обратити у истом зданију г. Андрији Вилотијевићу." „Зданије" које се помиње, било је на углу ул. Кнеза Михаила и Краља Петра. Ту је сада палата задужбине Николе Спасића. Како се писало о Београду 1858 и 1861 године Они који би хтели да претставе себи слику старог Београда, треба да у кишно, или зимско доба, оду у оне некалдрмисане улице на периферији вароши, па ће им та слика бар колико толико бити јасна. И стари Београђани су се трудили да улепшају варош, а што је то ишло споро, нису они били криви. Средстава је било мало. Сав терет сносили су 3500 пореских глава, „Мало руках, па мала и снага." Па ипак, напретка је било и њега су и наши стари запажали. Под 25-1-1858 налазимо у „Световиду" ову белешку: „Тамо где је довека шевар и коров био, где су се неизсушене баре налазиле, где су сиротне колибице и трошне куће биле, сада су се подигли читави дворови. Улице, у којима се је у кишно и зимско доба, човек могао удавити у блату и води, сада су по већој часги калдрмисане " Даље, писац каже како калдрму треба одржавати, па како њу кваре и они који са стране са колима долазе у Београд, то да се од њих наплаћује калдрмина." Овај предлагач као да је из данашњег времена. У истом листу неко је писао 2 марта 1861 год.: „Ко памти Београд пре 30—40 г. кад су садање његове најлепше улице: господска, теразијска, абаџијска итд. биле гола утрина са где којим грмом!, куда је опасно било због паса и рђавих људи пролазити, и ко зна Београд од пре 10—15 год., тај се м1>ра чудити напретку у смотрењу зидања, калдрмисања итд. ове престолне вароши Србије." Иако је варош великим делом била калдрмисана, блата је опет било. Тако, 4 септембра 1866, кад је био рођендан Кнеза Михаила, један део војске био је одређен да са Теразија оде на Велики пијац, кад Кнез про—