Opštinske novine

Београдске општ инске новине

Тома Росандић: Његош — Споменик подигнут у Требињу Са свиме што сам до сада навео и рекао, ја нисам имао намеру да решавам проблем: Ко је већи уметник, Росандић или Мештровић? — Хтео сам само, у нашим приликама, на најнепосреднији начин, да подвучем вредност једног нашег ствараоца, о којем се код нас говори доста често, али увек фрагментарно и онако успут. Иако је литература о Росандићу, особито на нашем језику, доста опсежна, у.њој нема веће и исцрпније студије; то су највећим делом успутни критички фрагменти поводом разних изложаба и разни новински интервјуи. Дотичући се тако проблема односа Мештровићеве и Росандићеве величине, свестан сам да је то предмет опширних и исцрпних компаративних студија, које — наравно — далеко прелазе оквир овог мог „портрета." А осим тога: „Бе §из1;1и8 поп ез!; с]18ри1;апс]ит." Нема и не постоје никаква мерила, слична метру, теговима или литрама, којима би се могао да измери квантитет уметности у неком уметничком делу и потом изрази у облику неоспорних математских цифара — које прекидају сваку даљу дискусију. Међутим, то није једини проблем који се намеће сам собом кад ое говори о Томи Росандићу. Кроз скоро све досадање критике о њему провлачи се као црвена нит једна аподиктичка тврдња: Тома Росандић ради под директним утицајем генијалних Мештровићевих творевина.

Први пут се то тврђење, колико је мени познато, појављује у једној веома благој форми 1910 год. у угледном: минхенском уметничком часопису „БЈе Кипз1": „Тома Росандић је уметнички и по крви од истог стабла као и Мештровић." Временом та мисао добија све изразитију и отсечнију форму, тако да је прихватају и разни савремени лексикони и компендији. Ту констатацију прихвата без икаквих ограда и Мирослав Крлежа, и изриче је у једној веома аподиктичкој и драстичној форми на стр. 137 у својој књизи „Есеји I". Далеко од тога да по том питању „објављујем рат" безмало целокупној ликовној критици нашег времена, ипак верујем да је и то тврђење потребно прихватити ,,кит ^гапо зоНз", Ја се овде, наравно, не могу упуштати у детаљне компаративне анализе Мештровићевих и Росандићевих дела, јер и то далеко прелази већ фиксирани оквир мојих „портрета београдских уметника", али је свакако, ради што потпуније рељефности, потребно изнети бар најважније моменте „за" и „против'" тог тврђења. Пре свега, као што ће се видети из овде изнесених биографских података, почеци креативног Росандићевог рада падају тачно у време пријатељевања с Мештровићем 1906 год. и њиховог заједничког рада. Већ у то време Росандић ради исте мотиве, често и по истим моделима, које је и Мештровић. Компаративно-историски могло би се доказати, апстрахујући моделе, да се то добрим' делом продужује све до најновијих времена. Потом, Росандић је једно време, у Бечу 1908 год., радио у Мештровићевом атељеу, репродукујући његова дела. А кад је Мештровићев геније бљеснуо као муња и својом гигантском снагом управо фрапирао европску уметничку јавност, веома је вероватно да је Росандић млад, непознат, и на прагу својих уметничких почетака — познавајући већ до ситница Мештровићеву технику, пошао утрвеним и победоносним стазама. Резултат тога је био тај, да Росандићева дела, и дан данас још, носе многе особине које и Мештровићева. Услед тога се догађа често да многи, и доста упућени, познаваоци Мештровићевих и Росандићевих дела, често мешају дела једног и другог мајстора. Да се види колико им.а заиста заједничког у Мештровићевим и Росандићевим делима, довољно је да се прелистају Мештровићеви албуми и Росандићева монографија. Али ако погледамо пажљивије дела једног и другог мајстора, и ако их подвргнемо детаљнијој уметничко-компаративној анализи, видећемо да су то два различита уметничка темперамента, да су то, изузев грубих спољних ознака, заједничке технике и истих мотива, у битности две различите уметничке концепције. Мештровић је пре свега једна динамична природа која сва изгара у чежњи освајања простора, заробљавања материје и