Opštinske novine

Вајар Тома Росанди^

469

»еног потчињавања духу. У том зајмаху Мештровић не познаје никакве границе, он је њен господар и негатор, што га често одводи до деформације облика. Тома Росандић не негира материју као такву; он јој прилази са свим симпатијама и настоји да искористи све њене могућности. Док Мештровић титанским снагама свог уметничког темперамента заробљава материју у споне духа, Росандић материју продуховљује. И услед тога, Мештровићева нас дела фрапирају снагом изражаја. Она заробљују сва нашу пажњу и не дозвољавају нам да се од њих отргвемо. Она у нама буде праисконске динамичне снаге словенских номада; њихов ехо су Назорови стихови: Слага ко рече да смо бисер грана, Мелем на рани, дуга од облака. Ми потомци јесмо вука и арслана. Росандићева дела делују другојачије. Она су смирена и скрушена, било да приказују самртни грч боли као .,Ессе ћото", било да приказују насмејану младост, као „Младост"; она делују као аскетска филозофија Светог Фрање Асишког, као лирика нашег Николе Шопа. Росандићева дела буде у нама смиреност, религиозну смиреност, и гоне нас на контемплацију о Човеку и о смислу његове егзистенције. И баш у томе — у Мештровићевој гигантској динамици и Росандићевој скрушеној побожности — лежи доста велика разлика између два мајстора; разлика која отвара читав низ даљњих компаративних судова. Ја се овде задовољавам да то само констатујем. —оТома Росандић је рођен 1878 год. у Сплиту. Још као мало дете, играјући се алатоад свога оца Антона, у његовој каменорезачкој радионици, он је лупајући чекићем по камену почео да имитује оца и сам производи извесне форме. Сад, било да је то био израз дечје жеље и потребе да се подражава старијима, било да је то манифестовање прирођених наклоности за скулпторско стварање, споредно је. Важно је то, да је Росандић од тада своје детињске потребе кретања и играња изживљавао углавном у радионици свог оца. Већ у шестој години он одлучује, кад постане велик, да буде каменорезац. По завршетку основне школе и по смрти свог оца, Тома Росандић, у својој дванаестој години, постаје шегрт у клесарско-каменорезачкој радионици неког сплитског мајстора, верујући да ће ту наћи испуњење својих све јачих и јачих скулпторско-креативних потреба. У то доба се упознаје и с Иваном Мештровићем, који такође у једној сплитској радионици учи клесарско-каменорезачки занат. Истовремено он похађа вечерњу школу цртања при сплитској реалци, где учи код професора Безића и Сиришћевића.

Тома Росандић: Бискуп Учелини

У шеснаестој години постаје калфа клесарско-каменорезачког заната, а како је у то време био већ одличан цртач, није му било тешко да у тада многобројним сплитским радионицама нађе запослење као уметничко-декоративни каменорезац. Ускоро он постаје један од најбољих и највештијих калфа свог заната у Сплиту. Кад је Росандићу било двадесет година, у једну од тих радионица долази Италијан Артур Ферарони, који је умро пре неколико година, стекавши пре тога у својој домовини лепо име. То је био први прави, квалификовани, скулптор с којим се Росандић срео. Он се с њим одмах спријатељује, па како је и Ферарони био млад и жељан усавршавања, они се обојица с највећим жаром 1 дају нз студирању анатомије, историје уметности, на цртање и моделирање по мртвој и живој природи. Све су то они радили после дугог и напорног посла у радионици, често пута и до касно у ноћ. Свакако да је Ферарони при томе, као већ квалификовани вајар, имао донекле и реч учитеља. Тај њихов заједнички рад, учење и усавршавање, трајао је око две и по године и он за даље Росандићево уметничко деловање има веома много значаја. Кроз све то време они су настојали да заштеде што више новаца, како би могли отићи у иностранство на даље усавршавање. Скупивши довољно материјалних средстава, а обојица без икаквих фамилијарних обавеза,