Opštinske novine

472

Београдске општинске новине

вао, неколико фигурина и већи број студија глава. Чим је Мештровић отишао у Париз, Росандић се пријавио за пријемни испит на бечкој „Уметничкој академији." По његовој властитој изјави, он сам није придавао никакав значај титули „академски вајар", — али је на тај испит био присиљен, јер му је за тај случај сплитска општина обећала стипендију. Али на том испиту, који је трајао осам дана пред професором Битерлихом, он је био одбијен, иако су и Битерлихов асистент и остали конкуренти констатовали да је Росандић, како он то данас тврди, најбоље радио, а и радови које је донео на углед да су били најбољи од свих донешених. Потом је Росандић послао једног свог друга да истражи у чему је ствар, и овај му је саопштио, да Битерлих стоји на становишту: — да првенство имају Бечлије, по том Горњо и Доњо Аустријанци — тек потом остале народности сада већ, Богу хвала, покојне монархије. А како се конкурисало само за осам места, то је Росандић као Хрват, при таком третирању, морао да испадне. Осим тога, рекао је Битерлих, Росандић у своме раду одаје већ извесну зрелост и карактер схватања као и Мештровић, па се боји да би и Росандић, као раније Мештровић, могао међу омладином деловати негативно, одвраћајући их од академског схватања и његовог т.ј. Битерлиховог, манира. Али срећом, општина сплитска је упркос томе Росандићу поделила стипендију, а Битерлих се свакако изненадио кад је идућег пролећа у Сецесији на веома видном месту видео изложену једну Росандићеву скулптуру у граниту. Кратко време после тога Иван Мештровић преноси своју изложбу скулптура Косовског храма из Париза у Беч. Росандић му много помаже око те изложбе, а успех Ивана Мештровића био је дотада невиђен и у нашим приликама непознат. Отада, читав низ година потом, и хрватска и српска уметност задојена је националистичко-ослободилачким духом. У Загребу се организује изложба „Циклус Краљевића Марка'' под геслом „Нејуначком времјену упркос." Ради организације те изложбе Росандић долази из Беча у Загреб. На изложби суделују најпознатији хрватски, српски и словеначки уметници оног доба: Иван Мештровић, Тома Росандић, Мирко Рачки, Томислав Кризман, Љуба Бабић, Милан Миловановић, Јакопић и још неки. Највећим делом су то били чланови „Хрватског друштва умјетности — Медулић." Та изложба је имала великог идејног успеха; националистичко-либерални елементи су били одушевљени, а консервативно-режимлиски потиштени. Али у чисто артистичком смислу она је била откровење за све, и изазивала је врло интересантне дискусије.

Како су у то доба сва младост и сви слободно мисаони људи и код Срба и код Хрвата били прожети духовним јединством Срба, Хрвата и Словенаца, није било тешко уверити државне факторе Краљевине Србије у потребу да се изгради Српски павиљон за светску изложбу која се спремала у Риму 1911 године. У том павиљону, поред Срба, као што је познато, суделовали су и многи Хрвати. Међу њима и Тома Росандић са доста лепом колекцијом својих радова. Ту је изложио композицију „Грижа савести"', која је,. као што већ рекох, пропала за време рата, акт у природној величини „Мајка", који је такође пропао за време рата, рељеф у бронзи „Свога коња грли и целива", који је откупила Краљевина Србија, већи број глава и неколико фигурина у гипсу и камену. О успеху те римске изложбе писано је доста и она претставља свакако један од најзначајнијих датума у нашој ликовној уметности; то је био у најпотпунијем смислу речи један веома снажан наступ, управо пробој, наше ликовне уметности у европску културу. 1910 год., по поруџбини „Југословенске академије знаности и уметности" у Загребу,. израдио је у надприродној величини бисту Руђера Бошковића, која се сада налази пред Штросмајеровом галеријом у Загребу, и суделовао је на конкурсу за споменик Доситеју Обрадовићу у Београду, на којем је добио другу награду; прву је добио Рудолф Валдец, који је и израдио онај споменик који се сад налази у Универзитетском парку у Београду. 1912 год. приређена је у београдској „Другој мушкој гимназији" велика заједничка изложба „Југословенске Ладе" и „Хрватског друштва уметности — Медулић". На тој изложби Росандић је суделовао не само као излагач него и као један од њених главних организатора. То је била његова прва београдска изложба. Ту је примљен тако топло и с толико разумевања, да већ тада помишља да се стално настани у Београду. Отада никада више не губи контакт са Београдом. После те изложбе враћа се у Беч, где још једном излаже у Сецесији, а после годину дана боравка и рада у Бечу враћа се у Београд децембра 1913 год. с намером да ту остане стално. Један од првих послова којима приступа у Београду, јесте израда скице за расписани конкурс за споменик Синђелићу. На том конкурсу добија прву награду, али је посао додељен једном другом вајару; међутим ни тај га није израдио, јер је ускоро букнуо велики Светски рат. Кроз тих седам месеци — од доласка у Београд до почетка рата — Росандић је радио у атељеу који му је, интервенцијом сликара Марка Мурата, ставио на расположење и лепо удесио г. Бисерс, директор београдског белгиског друштва осветлења и трамваја. Тај