Opštinske novine

Вајар Тома Росандик

471

Росандићево излагање не пролази у уметничком ликовном животу незапажено, — помињу га неке новине —, што младом почетнику даје много потстрека. Средином 1906 године напушта Венецију, растаје се за увек са Фераронијем и долази у Сплит, где ради самостално у свом: властитом атељеу. У то време се у Сплиту налази и Иван Мештровић; они се спријатељују, дебатују о уметности, раде по истим моделима, исте мотиве и, што је најважније — њихова дела из тог времена носе многе заједничке ознаке. У то време је Росандић — у камену, дрвету и гипсу — израдио већи број скулптура, али су скоро све временом 1 пропале; углавном за време рата. Сачувала се само једна глава младића, у граниту, која је била излагана у Лзубљани, Загребу, у Српском Павиљону у Риму и у Сецесији у Бечу. За све то време, он је живео веома оскудно, јер тадање сплитско грађанство није осећало потребе да своје домове, тргове или паркове украси вајарским делима. Оне мале потребе, тог карактера, које су постојале, задовољаване су углавном италијанским фабричким продуктима. Али Тома Росандић није клонуо духом. Нису га напуштале ни снаге ни воља и он је живео у сталној нади да ће ипак једном успети. Помоћи није очекивао ни одкуда, јер, као што ми сам рече, није ни био свестан да би ипак неко био дужан да му помогне. Веровао је кад начини заиста добру скулптуру, да ће то људи видети, да ће је откупити и тако му омогућити даљи рад. И ради тога је радио свим силама, настојећи да се што пре усаврши, да да што више од себе. Росандићев пријатељ и добар познавалац његове уметности Тин Ујевић, пишући 1920 год. предговор за Росандићеву монографију, која је изишла у издању „Југословенске галерије уметника" у Загребу, као њена прва свеска, написао је: „Тома Росандић је постао један од највиднијих чланова југословенске уметничке и књижевне боеме, која се последњега десетљећа (Тин мисли на време од 1910 до 1920 г.) разлива по градовима западне Европе тражећи неуморно више просвете, више напретка, више слободе. Ми смо га тако сусретали у различита времена и у различитим приликама по Загребу, Београду, Паризу, Лондону, увек заокупљена послом, стално у борби са материјалним тешкоћама; али нисмо никада приметили да је клонуо духом ни да се одрекао идеала уметничкога живота. Наш вајар мора да је имао прилику да окуси и недаће, али и лепоту овога живота, на који се он тужи можда мање но ико други. Тако је код нас мала четица пролетараца радила за победу светлости у домовини. Росандић је ту ишао трновитим стазам;а Косора и Јаика Полића, многих других који су искусили све неприлике боема у емиграцији; али је он у својој беди истрајао чио и ведар, дошавши

Тома Росандић: Жеђ

већ у 42. годину без велике славе и богатства, но растући и напредујући увек у уметничкој вештини и дотераности." 1908 године Иван Мештровић, — који је у међувремену отишао из Сплита, почео већ освајати Европу и који је у Бечу имао свој лепо уређени атеље, — позвао је и Росандића у Беч. Овај је то, наравно, прихватио с највећим одушевљењем ; . Ту је у Мештровићевом атељеу израђивао његове моделе у камену, а у колико му је време допуштало, радио је и самостално. Та њихова колаборација трајала је нешто више од пола године, тј. све док Мештровић није кренуо у Париз. Причајући ми о томе, г. Росандић ми је рекао да му је тај растанак био веома тежак, јер је и његов сан био Париз, али је морао остати још неко време у Бечу, немајући материјалних средстава да се одатле миче. Оставши у Бечу, РосандиЈ1 налази један доста леп мансардни атеље и ту поново почиње да ствара самостално. Први његов рад у том атељеу био је „Грижа савести", интересантна композиција у природној величини са изразитим класицистичким акцентима, која је пропала за бомбардовања Београда, али од које се ипак сачувала фотографска репродукција, која је унешена и у његову монографију. У Бечу је поред тога израдио већи број портрета, од којих се углавном издржа-