Opštinske novine
3
Београд негдашњи центар великог рибарства
529
за 200 гроша; стари алас је лио горке сузе кад се растајао са својим чуномсакојим јерадио преко четрдесет година и сам га својом руком издубио у великом растовом грму, каквих је у оно време било у изобиљу у густим и пространим колубарским шумама. Чун је био изложен на Лондонској изложби 1907-ме године са целокупним рибарским алатом који се у то време употребљавао у нашим риболовним водама; од свих изложених предмета тај је чун највише привлачио пажњу посетилаца изложбе и највише се света код њега задржавало. Кад је чун враћен са изложбе у Београд, писац га је предао Музеју Српске Земље где је до прошле године лежао у дворишту музеја; писцу је непознато где се он налази у овај мах. Поред мноштва других прича о некадашњим за аласе сретним временима, могло се чути и о томе како су се они некад проводили о великим празницима. Пазар се у то време није делио, као данас, после свакога „раза", већ се чувао у сандуку и делио се обично пред који од већих празника. Како су се за продату рибу узимале готово само „бакаруше", новац од 5 и 10 пара, то је често бивало накупљено толико бакаруша да је аласима било тешко избројати их, па се онда пазар делио „капом и шаком". Давала се шака бакаруша једноме аласу ортаку, друга другом и тако редом; ортак би свој новац однео у шубари право у кафану, пошто му је жена од тога узела колико је могла отети. Цигани свирачи су већ ту чекали, па је весеље одмах отпочињало и трајало док је трајао и последњи марјаш. Нарочито су били бесни Панчевачки и Земунски аласи који су, имајући добар рибарски алат и добра дунавска и ритска ловишта, много зарађивали. Празником су се облачили у доста скупа црна одела, са крупним округлим сребрним дугметима на прслуку и капуту, са добрим чизмама и великим црним шеширом који је био окићен крљуштима крупног шарана, каткад и кљуновима крупних кечига и паструга. Најрадије су се веселили са касапским момцима и тада је, у таквом друштву, обично и природно долазило до гужве и туче. А треба знати да нико није жалио новац мање од аласа; сваки је од њих и сваког тренутка „коцкајући се са Богом" имао наду да ће му још истог дана, или сутрадан, пасти какав крупан сом, јеоетра, моруна или гомила шарана, па му накнадити све што је тога дана разбацао, а са опште укорењеним убеђењем да „алас циција и џебрак не хвата рибу". После такве, у аласким причањима проведене ноћи, лапташки чамци би се зором отисли од обале, лапташ би био разбачен по мирноме Дунаву, па би се продужило ловити час српском, час мађарском страном. Прошао би се „Вексл Тоспаше" (доњи крај велике аде), Бајбок, Ивкова Рупа (од које више нема ни
трага), па би се кроз јутарњу измаглицу сагледао горњи крај Винчанске Аде. Та шумовита ада, од које данас нема ни најмањег трага, била је у своје време јака станица за кријумчарење са наше на мађарску страну и поприште борби наших кријумчара са строгим и грубим мађарским финансима. У прибрежном оелу Винчи познавао сам имућног домаћина, у чијој сам кући више пута и ноћио, а који је имао добре зараде од кријумчарења сирћетне есенције са мађарске на нашу обалу, преко Винчанске Аде. Уопште, на дунавском простору од села Борче наспрам београдске Јалије, па до Винче и Ритопека, било је сељака кријумчара који су у томе послу били добро извежбани и о њему се готово стално бавили. Борчани су у томе били толико искусни, да је понеки од њих, за време „сувог режима" одлазио чак у Америку да тамошњим бутлегерима, кријумчарима алкохолних пића, просветли ум о томе како се то ради; ти су људи псовали све на свету кад је престанком сувог режима посао престао бити приносан, па су се морали вратити својим кућама у Борчу. Риболов око Винчанске Аде био је у своје време издашан и на гласу, тако да су у ту риболовну област долазили и београдски и смедеревски аласи струкароши, влакароши и они што раде лапташем. Нарочито су била на гласу места за струкарење у околини Винче, а смедеревски струкароши тога времена су се наводили као пример аласке вредноће и умешности. Београдски лапташи су се ту задржавали по два-три дана, ловећи од Хапа-Тоспаше, поред Винчанске Аде до ушћа Болечице у Дунав. Ту се лапташем хва|тал(а крупна кечига, понека обична или чичкава јесетра, сим или паструга, а и крупан сом није био реткост. За аласе, који су се, по свршетку светског рата вратили у Веоград, са Винчанском Адом коју су они, полазећи у рат, оставили онакву каква је била од памтивека, десило се право чудо. Те велике и шумовите аде, раја за аласе и дунавске кријумчаре, потпуно је за време рата нестало са свом њеном густом шумом, прастарим тополама, грмовима и непролазним шибљацима. Дунавска матица је за то време не само подлокала и однела целу аду, тако да од ње данас нема ни трага, већ се на месту где је она била створила пространа дунавска дубина преко које иду путнички и теретни бродови и шлепови. Ловећи лапташем даље низ Дунав и прошавши Винчу, наилазило се на дубину испод ушћа Болечице; на дубоком каменитом дну хватала се поглавито кечига. Велике камените дубине наспрам Ритопека постоје и данас, али оне ни издалека не дају ону рибу коју су некад давале; ту се данас с времена на време ухвати на пампурски струк понека крупнија кечига, али и то је реткост. Ниже Боле-