Opštinske novine

530

Београдске општинске новине

чице, а више Ритопека, наспрам једног китњастог шумарка, постоји на обали место које аласи називају „Карин Гроб". Ту је писац једнз ноћи, ловећи лапташем, преноћио са својим момцима и мештером Шандором Кењом; међу момцима је био и млади алас Карло, кога су другови звали Кара. Хтевши да се на томе месту окупа, Кара се свук'ао и скочио из чамца главачке у Дунав, ударио теменом о оштар камен на дну воде, од тога се онесвестио и ту се удавио. Момци су га одмах из воде извадили, али ј-е било доцкан. Кара је на томе месту на обали сахрањен; име које место од тада носи долази од тога догађаја. Од Винче па на ниже низ Дунав већ су се стизали или срзтали и смедеревски лапташи. Писац се ту више пута затицао са старим смедеревским рибарским мајстором Стевом Стојчићем који је у тој води готово свакодневно ловио лапташем. Н>егов је рејон рада био простор од Винче, па поред Ритопека, Плавинаца, Гроцке, Орешца, Смедерева, Годомина до ушћа Мораве; на томе простору он је из дугогодишњег рибарског искуства познавао сваки педаљ речног дна. Више пута је писац са мајстором Стевом преноћио на месту које од вајкада, па и данас, носи незгодан назив „Два Бабина Г..а", како је обележено и на ђ ене Р алшта бним картама, а има облик два округласта ћувика између којих и по највећим припекама има промаје, па нема комараца, и с тога аласи су радо ту ноћивали. И ту је онда, поред разбуктале ватре, било аласких причања од интереса само за оне који су разумевали ствар. Претресано је стручно аласко питање о положају огромне подводне кладе испод Бајбока, на којој је мајстор Лука Лупур оставио половину свога лапташа, или проблем где је на Хапу-Тоспаше најзгодније постављати удице самице за крупног сома; о сому грдосији кога су Винчански сељани посматрали са обале како се излива, колобата и премеће по дунавским буковима наспрам Винчанске механе и који чак прождире и сеоске гуске кад оне, пливајући по Дунаву, наиђу на те букове; о проблему како треба протеривати лапташ на простору незгодног назива „између коскаре и г ...аре" више Карабурме, због подводних цеви од разних пумпа којих има на томе воденом простору и које су цепале пређу и т.д. Код мајстор-Стеве Стојчића је радио као рибарски момак стари рибар Јошка, који је пре више деценија служио као матроз на ондашњем једином државном броду „Делиград", па је волео у друштву које га разуме причати о својим доживљајима у тој служби. Брод је набављен шесдесетих година прошлога века за потребе Министарства Војног; доцније је припао Министарству Народне Привреде, затим га је од државе откупило Српско Бродарско Друштво, па је за време рата 1914

године потопљен од Дустријанаца. За време док је припадао Министарству, њиме је командовао стари капетан-Марко, страсан риболовац аматер, а који је, по самој природи своје службе, био у најподеснијим приликама да се у честој доколици коју је имао, може занимати тим послом. Брод „Делиград" је у то време најчешће био употребљаван за превоз дрва за војску, па се, због утовара дрва, често недељама бавио на једноме истом месту, најчешће у близини Голупца, Брњице и Добре. То није било везано ни за какве рокове и капетан-Марко, који је над собом имао само начелника Министарства, био је у томе апсолутни господар, одређујући по својој вољи кретање брода и његова задржавања на појединим местима. Та задржавања капетан је искоришћавао за риболов. За матрозе на броду примао је само рибаре од заната, набавио је сав потребан рибарски алат, па су му матрози стално ловили рибу. Најрадије су радили великим струком и грундкорном, кашто и пирићем. Капетан је рибом хранио све своје особље, а оно што му је преостајало поклањао је свакоме ко је водом наишао, или ју је осушену раздавао својим пријатељима кад би брод стигао у Београд. За њега је то, као и за особље брода, био идеалан живот, и они који су га са њиме проводили имали су се само хвалити. Стари рибар и негдашњи матроз на „Делиграду" причао би по два-три сата о риболовима капетан-Марка и о ситним, али за рибара занимљивим догађајима који су се у таквим приликама дешавали. Кад се пре рата ловило по Дунаву, сретали су се свакога часа јаки парни бродови аустриског или мађарског паробродског друштва, који су вукли по 6—10 натоварених шлепова за Горњи Дунав. Врло често се сретао негдашњи дунавски реморкер „Вилхелм", својина рударског предузећа у Дренкови, који се издалека познавао по дебелом жутом месинганом обручу на половини високог димњака из кога је увек куљао густ црн дим, а пара је шиштала на све вентиле на казанима, што је показивало да се на броду не штеди угаљ. Шлепови су увек били претоварени дренковачким угљем; брод је, поред свега тога што су му машине радиле пуном снагом, ишао врло лагано уз дунавску матицу ц аласи су имали покаткад могућност да се чамцима ухвате за последњи шлеп који би их за неколико часова одморне извукао до Београда. Брод је по свршеном рату припао нашој Речној Пловидби и данас он преправљен још плови по Дунаву под именом „Срећко", премда га аласи радије зову „Несрећко" због његових честих наседања по дунавским пешчаним прудовима. Дунавски лов лапташем београдски аласи су најчешће завршавали код Винче. Ту би лапташ био сав пребачен на мештеров чамац,