Opštinske novine

Једна успомсна из 1904 године Београд за време крунисања Краља Петра I Ослободиоца Према опису једног учесника Хрвата

Ступањем Краља Петра I на српски престо, у Хрватској се је, међу тадашњом хрватском и српском омладином, појавио јак и озбкљан покрет, који је стремио оживотворењу оних великих идеја које су 1918 годике и победиле.

Карађорђе и Краљ Петар I. (Рад вајара-академика г. Ђоке Јовановића поводом крунисања Петра I 1904 г.) у Србију су тада биле упрте очи пуне ишчекивања. У Београд оних дана гледало се као у звезду која треба да покаже пут ка Витлејему. Све што је онда осећало поштено и словенски у Хрватској, било је уверено да само из Београда може да засветли и Хрватима луч слободе. Данас, кад је Београд већ преко две деценије престоница велике и јаке Југославије, угодно је потсетити на оне дане кад је прећи Саву и доћи из Земуна у Београд значило за сваког правог Хрвата: удисати пуним плућима чист ваздух, одахнути и са олакшањем

слушати и говорити само и једино свој матерњи језик, најслађи језик сваког слободног човека. Али поћи онда у Београд није била тако проста ствар. Па ипак се одважио велик број младих Хрвата и Срба из Хрватске да 1904 узме учешћа на свечаностима крунисања Краља Петра I. Међу њима налазио се и један млади хрватски католички свештеник, одушевљени Словен, који се на тај пут био решио упркос свих сметњи које су му се стављале са извеених страна. А Београд тих дана, — сав у радосној грозници пред велику свечаност, која није имала карактер свечаности само за Србију, већ за све Јужне Словене, — тај Београд морао је бити заиста срдачан, мио и драг, гостољубив надасве, какав је уосталом и данас. Није зато никакво чудо, да су се Хрвати, који су били дошли у лепом броју на свечаности крунисања, веома тешко и са сузама у очима растајали са топлим, милим и словенским Београдом. Пустимо, дакле, тог честитог младог свештеника и доброг Словена, да нам исприча како се је он осећао оних дана, кад су се Београд и цело словенство топили у неком радосном расположењу. Цитираћемо неколико фрагмената из његових утисака. Ево шта он пише: Полазак на свечаности Пуче глас: „У Београд, у Београд! Краљ ће се српски Петар, први након 600 година, крунити српском круном, а бит ће туде на братском пиру и Бугара и Словенаца, па ћемо збиљски покушати, не бисмо ли како углавили са свима њима не вајну, развикану слогу, већ везу чвршћу од мача и топова — душевну братску заједницу. У Београд, Словен ко је!" На први звук потресоше ми се груди од миља, а из њих провалише стара моја чуства, скрбно чувана у затишју срца мога. Одувијек сам био искрено одан источној половици народа нашега, одувијек сам тежио, да пођем првом згодок у његову средину. На сва питања која су ми упућивали у оно вријеме, зашто идем у Београд, одговарао сам: „Моја