Otadžbina

ПОЗОРИШНИ ИРЕГЛЕД

311

„контоаристу" Манојлова, верног слугу , кога иокондиренн Манојдо отнушта; а весела Мера воли и дудкастог Омера, нрактиканта Манојдова, него нове господске обожаваоце. — Манојдо нропадне и банкротује господујући а не радећи и остане му једва тодико, да отвори сиромашан дућанић, Ади посде нокајања сијне опет срећа. Мдаден и Омер, некадашње сдуге Манојдове, сада своје богате газде, постају зетови Манојду. И стари задовољни живот настаје опет. — У цедом деду све је патегнуто, осим дакрдије, која се угодно по њему башари. И посде свију „страданија" , посде пада завесе, ми видимо, да су неки иокондирени биди исмејани. Па је ди вредно бидо због тога у позориште доћи? Чиста покондиреност, сама по себи, толико је смешна, да је не треба демасковати. Ми ћемо јој се смејати на сокаку, у друштву , —• где год је видимо. Она је за драматисање и сувише наивна На бини хоћемо да видимо оне наше забдуде, које нам на пољу нису смешне'; драмским посдом треба да се начини смешно оно , што нас на пољу вређа , љути, оно, чему се подсмевамо , што презиремо , — што није само смешно, но и штетно. Зато тек онда, кад уз покондиреност дође и надувеност , оходост, тек онда је водимо видети да страда. Онда јој се пакосно смејемо; а то је прави драмски смеј. У новом илемиКу пак надувеност је само за то смешна, што нови пдемић није прави пдемић, што нема привидегије на*оходост. Тамо је надувеност редативна мана. А ако смо се и насмејада, присео пам је смеј. Да се опереш у мидион ока мирисне водице — веди газда Манојду његов шурак — опет ће из тебе мајоран мирисати. Привидегисани надувењаци отишди су с победом из позоришта, а ми бедни пдебејски гдедаоци морали смо се кроз стид смејати. Живот једне мумице, драма у пет чинова , написали Анисет Буржоа и Теодор Барбијер, цревео с Француског М. Љубибратић; представљао се 22 марта први пут. Ова драма чини такав утисак, као кад у једној развратној -пјаној руљи угледате једно, два поштена лица. Са свим по Францески. Олимпија , јунакиња драмска, жртвује уметност љубави, оставља позорницу и полази за гроФа од Руденца. У новом пдеменитом друштву сусреће је поношљивост и презирање. Долази велика Францеска револуција, у п том часу искушења за племство врлина Олимпијина победи предрасуду и постиђено пдемство прима је у своје друштво, увидевши, да је честитост више свега. — Ако нам после представе неког дела остане који карактер тако у души, да га се после дуго слатко сећамо , онда оно има своју вредност норед свију својих мана. И ми радо опраштамо писцима ове драме мало преше-