Otadžbina

328

УМЕТНИКОВА СИНОВПЦА

ђаше кренути се по кући. Час би викнула на слугу а час терала старог верног пса са кућњега прага. Тек кад смо одсели и сместили се, поумирила се, и примакнувши своју столицу до мене, гледала ме умиљато, разговарала ме, причала ми о својој самоћи, о пословима домаћим и својој изнемоглости, па онда и — о сину. А Светислав? Он ме је и прихватио с кола, одвео ме и приказао матери, а за тим узео ми руку и одвео у ову одају материну. — Ви сте материн гост. рече погледавши ме љубазно; а ви, господине колега, (окренувши се стриду) остајете мени. Изволите одмах са мном у моју и вашу собу. — Па, лепо дете, упита ме стара; јесте ли на миру путовали? Само да није толики прах. Имали сте вео на лицу? Катице, викну својој девојци: донеси воду да се госпођица мало испљуска по лицу. Ето како су вам те лепе витице побелеле од праха. Рекав то, приближи се и пољуби ме у чело. Ја јој пољубих руку. — Не бисте ли вољии били да идете самном у баштицу још док је видно? — Врло радо, госпођо. — Али морате и нас повести, настави Свегислав г враћајући се са стрицем из њихове собе. — А за што не ? Казаћу Катици да тамо и шљивовицу донесе. А мојој лепој гошћи не знам шта ћу изнети до вечере? Да, дете моје, набраћу вам киту цвећа .... То ћете дозволити, драга мати, да ја учиним, примети Светислав. — Не, не; баштица је моја; ја сам цвеће садила, ја ћу га и брати. — Али то тек вама не доликује; цвеће је својина младости. — Младости? Ево ћу баш узабрати два најлепша цвета па једним закитити госпођицу, а други приденути себи. Ах ја још тако волем цвет, као оно кад сам девовала. Али гле, шта ми на ум паде: не би ли добро било да