Otadžbina

УМЕТ1ШК0ВА СИНОВПЦА

329

кажем да се сто постави овде под овим орахом ? Не знате како је красно овде с вечери. Катице поставићеш у врту. После једнога сахата, таман у први мрак, седосмо за сто. На сред стола горијаше лампа. Стару принудисмо да седне у зачеље, стриц десно, дево ја, а у прочеље седе Светислав. У ваздуху највећа тишина, само овда онда поветарац миловаше образе. На тавно-плавом небу трептаху звезде, а тамо далеко у селу чујаше се свирка. — Ово је нрави мали рај, госио; примети јој стриц. — Па овај мој синчић опет погледа да из њега што скорије излети. А Бога ми је то неправо: роди га, одгаји га и одхрани га, па онда да ти га отме свет, а да уздишеш од жеље и чежње. А ја, доста сам ја самовала, лепи мој; не одлети ти мени више за мога живота. Куда пођеш ти, онамо и ја. А кад ја умрем. . . . — Што ћемо онда? примети Светислав смешећи се— Та ваљада ће се донде наћи и мени замена. У таЈ мах гледах преда се, али сам и врло добро приметила, да ме стара госпа узе на око. — Али ви се не служите, господине; настави стара окренувшисе стрицу. Паи ви, госпођице. Ове сам пловке сама насађивала. Еад су се извеле мишљах у себи; да ли ће их јести и моје дете, моја мала скитница. Ово крило, госпођице, да метемо пред вас, а ово друго. — Даћете мени, мајко. Опет примети Светислав, смешећи се. — Не, не. Ти си ми и сувише крилат; не ћу да ми тако брзо прнеш из материна кавеза .... Дозволите, господине, да овим крилом понудим вас, рече и стави га на стричев тањир. — Ето видите, настави стара, како се све временом мења. Док мој мали Света беше код куће, не могосте га изгонити из авлије и онога трема. Он је, вредник, вазда шмрцао то по баштици, то по дрвљанику, штали и хамбару. Нахранити живину, беше његов посао; знао је свако пиле у прсте. Свакбј коки надео би име. Стане тамо на оне