Otadžbina

330

УМЕТНИКОВА СИНОВИЦА

степенице од грема па их броји: трцава, бачкуља, безобразиица, красуљка. А како оно зваше оног петла са великом крестом, што ти га донесе тетка из Барање ? — Бога ми сам заборавио, драга мати. Рече Светислав смешећи се. — А како да си то сметуо с ума ? Рано си ми, дете посто забораван. Ето сам, да ме Бог поживи, већ у шесдесетој, па ипак памтим све као да је јуче било. Врло вам је радо јео мавише госпођице, па уштипке, лукумиће, савијаче. Шта пута по подне, кад мишљах да је поогладнео викнух онако изненада: ха иокућару мој, би ли да ти мати умеси који лукумић? Он се тек насмеши, па се око мене улагује као мало пашче. Ја месим тесто на оном столу у ходнику, а он радостап цепка дрва на дрвљанику, на звиждуће или певука. — Ама како се ви свега сећате, љубазна мати ? — Бог с тобом дете; зар је то себе давно било? — Али не прекидај стару госпу, примети му стриц. Доста си се ти изговорио по белом свету. Досга јој је било самовања .... — Право велите, добри тосподине, прихвати стара реч : већ сам заборавила и говорити. Још да ми није Катице. Не ћете ми веровати, али шта пута викне она из кухиње! с ким то говорите, мамице? И гле, ја истом онда опазим да сам развезла говор са жививом, или с голубицом која ми чешће слеће у трем и са мога крила зобље зрна својим руменим кљунићем. Показаћу вам је сутра, госпођице, голубице моја, рече ми смешећи се, и спусти своју стару руку на моју, коју држах на столу. Моја лева рука случајно беше под столом, п у тај мах осетих снажан стисак Светислављеве руке. Ја погледам стару добру госпу, па онда ... Али, добра моја Марто, ти ћеш ми онростити, ако и прећутим по коју ситницу. — Видите, драго моје дете, настави стара госпа; чудна смо створења ми слабе женскиње. Мој покојни, и