Otadžbina

уметникова синовицл

331

ова свровита кућица, мени беше цео свет. Свијемо се око једнога предмета који љубимо, и он нам је довољан. А људи ? Ето мога Светислава — цела му је Бачка тесна и досадна. Али, драги господине, обративши се стрицу; ви му говорите да ми више не гледи ово остарело срце. Та ви боље знате шта је материно срце . . . Али за Бога, СветиСЈаве, господин би по теби остао и гладан и жедан. До века тако расејан, ненажљив. — Не старајте се, госпо, та ето је све пред нама; прихвати стриц. Умем се послужити и без понуде. У ваше здравље. — А је л вам номињао за пут у Млетке? Упитах стару, хтевши мало Светислава довести у забуну. — Какве Млетке ? викну изненађена госпа. — Зар вам није говорио о путу у Италију? Прихвати стриц, а мени би жао Светислава, јер приметих да му није годио овај обрт говора. Старој потекоше сузе и она их поче брисати њезином белом махрамицом. —• Опростите, добра госпођо; почех је тешити. Господин Светислав готов је, ето, да остане. Ено он се смеши, он остаје, остаје — за цело. — Не дајте му, драго дете моје, не дајте му! Говорите молите, ои ће вас послушати. .. . Мене се старе више не боји ... Ја ћу свиснути ако и опет останем сама .... Ако ми и сад оде испред очију, онда, онда — не ћу га више жива видети. — Мој се поглед сукоби са Светислављевим. Ох Боже, да ли ме је разумео? — Везаћемо ми њега, драга госпо ; поче му претити стриц. Имамо ми у овој околини читав курдун од пријатеља и знанаца; наместићемо ми већ иаше уходе. ... Али, где су ти те твоје егеде, господине ускоче ? И ти си ми вајни виолиниста, од кад ето седимо при овој пуној соФри и ■гако красној вечери, па не чусмо уметничку славу господина виртуоза.