Otadžbina

332

УМЕТННКОВА СННОВИЦА

Катица одмах донесе виолину. Он је одсвирао неколико комада тако нежно, умилно и вешто^ да сам у оном тренутку заборавила на све, и само гледах у њ, и уживах задовољство, којим ме испунише утисци божанствене свирке. Чињаше ми се као да је сваки гласић излегао из његова срца, да је један делић његове осетљиве душе. Уобразих себи унутрашност његову испуњену хармонијом најслађих гласића и мелодија. Али сви звуци одјекиваху и нешто тужно! За њима се скриваше нерасноложење, меланхолија, а, можда, и очајање. Да, драга моја Марто, господин Светислав има за цело какву невидљиву рану, која овда онда штрецне и оставља ужасне боле. Он трпи и крије своје боле. Ах кад би их ма само мени открио, кад бих му ја могла наћи утехе и мелема. Онда би његова клонулост опет пренула, илануо би живљим младалачким жаром, и полетео мени и мајци у заштиту, да испод нашега закриља никад не ишчезне. Ми би му били Млетке, Италија. .. Стара госпа већ је свела очи. Прекидам писање да је не би узнемиривала светлост од свеће. Ово писмо доиеће ти се још можда сутра. Ала бих сретна била да си сад овде па да те се сита наљуби твоја Марија. По доручку позове ме Светислав у свој мали атеље. Стриц беше припалио своју велику лулу од стиве, пушаше у трему и са задовољством разговараше се са старом госпођом, наравно о њезином сину и њезиној домаћој економијци. Чим смо ступили у радионицу, он ме узе за руку и вођаше ме унаоколо од једне до друге мање веће групе слика, рађених понајвише писаљкама, кредом, тушем, воденим бојама, и само их неколико беше исгшсаних масном бојом. — Еао што видите, госпођице, моја је галеријца тако мала тако сокромна. — Дакле и ви држите да важност галерије зависи од колосалности слика и нозлаћепих оквира ? упитах га смешећи се. — Опростите, вама сам је могао оставити саму, да