Otadžbina

334

УМЕТНИКОВА СИНОВИЦА

Погдедах га, збуних се, хтедох му полетети у загрљај, али учини ми се као да у себи чух стричев гдас смотреност ! Савлађујући своју затадасаду унутарњост, седох према њему на стодицу и упрвши на њ доста спокојан погдед, приметих с подусмехом: —- Жедим вам најбољи успех, господине портретиста! У тим вас изненади стриц. Ставши готово између нас насмехну се: — Господине Тицијане, примети Светисдаву; немојте да се огрешите о закон нропорције и идастичне депоте. Безначајним, конвенционадним стидом не изражава се дако скдадност дика моје синовице. Сами сте себе подвргди строгом испиту, а баш сам радознао кодико сте коракнуди у познавању пропорције, анатомије, перспективе и конструкције сенака. Па узећемо на око и боје, господине Тицијане. Ланске сте ми године врдо сдабо вдадади масним бојама. Е хе, хеј. . . . Осмехну се стриц и оде из собе. Светисдав готово није ни чуо ове сатиричне напомене. Он је с највећом пажњом новдачио кредом по бедој основи. Овда онда зауставио би свој испитачки погдед на мени. Ох, љубазна Марта, да си ме видеда у том тренутку! Немој мисдити да сам пдануда, иа су ми се груди надимаде. Не, ја сам бида спокојна, кроз сву мене продазаше дотде никад неосећано задовољство. Један, непроменљив, вазда жив и сдадак осмех, не сдазаше са мирних црта мојега дика. Тодику осећах над собом вдаст, да чешће примах његове значајне погдеде као мраморан кипнајусхићеније посматрање одушевљенога гдедача. Он као да беше само уметник, а ја његов идеад. Дедо брзо напредоваше под његовом вештом и мирном кичицом. Сутра дан већ је у ведико радио масним бојама. — Данас смо се добро пожуриди рече ми греће седнице посде дуже почивке; трећа је седница сасма издишна. — Мене ради, господине, не бисте имади повода хитати. Мисдим да до сад не приметисте на мепи знаке нестрпљивости?