Otadžbina

УМЕТННКОВА СИНОВИЦА

335

— Напротив. Али, на вашим живим очима позабавих се мало подуже, па уста, чело, те ваше лепе витице, дражеспо овални лик, ваш пуначки поносити врат, све, све је у вас савршено, хармонично. Уметница природа, Бог, не остави ни једну цртицу несвршену. Уметник нема ту шта ни додавати ни одузимати. Најобичнији снимак ваше јединствене лепоте, најидеалније је портре. Ох како сте дивни. . . . У тај мах скочи са столице, хитну кичицу на прозор иогледавши ме са успламтелим погледом, рашири своје лепе руке. Хтедох се дићи са свога, тако драгога места, викати, бегати али клонух; руке, непослушнице, рапшрише се насуирот мојој вољи; занесох се, и, хај, кад миву онај жестоки, изненадни, неразумљив жар, видех нас, у најчвршћем загрљају. Он љубљаше моје очи, моје влажне уснице; а, ја, миловах његову црну дугу косу, љубљах му оно високо чело. ... После четврт часа, кад је стриц ушао у радионицу са старом госпом, пажљиво је размотрио скоро довршену слику. Зачуђен коракну две три стопе назад. — Но, но, господине Тицијане; дајте да вам стиснем вашу вешту руку. Дело је прекрасно, савршено! Нису овде само верне црте лика, проста спољашњост. Врло сте добро извели и оно друго, оно што је главно у уметничком нортретарству. Та како јежив на њој духовни израз, како је читак унутарњи карактер моје синовице. Морам вам признати да, сте у свему превазишли моја очекивања! Ја сам озбиљно саслушала речи стричеве. Светислав је збуњен трво кичицом боју по дасци, а стара његова мајка, метнувши наочари, дуго није скинула очију са погођене слике. — Као да вас живу гледам, лепо дете моје; рече окренувши ми се. Али ја сам прва опазила, да Светислав има велику склоносг к живопису. Још кад је некад молована наша црква, све је зидове ишарао писаљком и бојама. — То вам верујем, драга. госпо, примети стриц; прве