Otadžbina

Л0П4 ТНХОМИР

373

А толико је доста, да му сво имање откупимо ; кућу ћемо му дати па иека ои са својом дечицом живи у њој, а земљу да му дамо наполе, па ако буде човек, може временом све повратити. Тако је и било. Вилип Мамић постаде вредан човев, није више одлазио у биртију , није харчио своју муком и знојем привређену крајдару; жена вредна, деца дорастоше за посао: њива му је на време узорана, виноград окопан и опрашеи, кућа чиста и окречена , а на тавану иуно ншенице и кукуруза. Од ото доба у Л_иполисту није могао Немац ама баш ни једну стопу српске земље купити ; земља је прелазила из српских руку опет у српске руке. То се, наравно, Немцима није допадало, а још маље спахији. — Шта — рече једнога дана зловољно скупљепим око њега ипшанима — Зар један рацки попић да ми ноквари иланове ?. . Ове раце сам мислио разселити , а на њину земљу настанити Немце и Маџаре .. . А сада ?. . . И он дуго ћуташе замишљено, после се диже са своје свилене наслоњаче , па је дуго ходао горе и доле по персијским ћилимима застртој дворани, а кад је опет заузео своје место, он погледа строго своје послушне званичнике. — Господо, измислите ма какав начин, којим би се могли опростити овога несрећнога попа ! Игапапи и Фервалтери разиђоше се ћутећи и правећи у себи разне комбинације, од којих је свака на пропаст оца Тихомира смерала... Беше јесење време, небо је било сиво, ПетеФи каже: суро као солдачко јапуиџе, ио вас дан пада она ситна хладна киша, по сокацима блато, кроз село ретко да пропутује неки путник, а и кад прође, коњи му једва миле, на сваки по сахата кочијаш ће их зауставити , протрљати им уши и причекати да се мало издувају, п' онда ће се попети на своје место, и са свим благо, чисто теиајући храбриће уморне коње.