Otadžbina

374

Н-ОПА ГИХОМИР

— Ајде, доро! ајд, ђого !. . Звизнуће ио зраку мало бичем , али ни једнога не ће ошинути. . . Србин је и према животињи добар и милостиван. Попа Тихомир је седио у својој соби , па гдеда кроз стакдене прозоре на улицу, и замишљено посматра жуто лишће, што се са липа и багрења , треиерећи по влажноме зраку, у блато спушта. — Таки је и живот човечији ... рече у себи , тужно осмехнувши се . . . Баш као и ово лисје, док је било свеже и младо, радо је примало под своју мирисну хдадовину уморенога путника, а сад ено га у блату, мало после проћи ће туда неки човек или дете, па ће га нагазити, и тим је свршена историја једноме животу . .. Човек се рађа, расте, ради и умире . . . Дођу пријатељи , усаде му крст чедо главе, на његовоме гробу засеју цветне лејице, оплачу га и оддазе кући; за њима долазе други : погазе оно посејано цвеће, ишчупају му крст чело главе, да му ни спомена не буде ! .. То је тужна историја цедог човечанства!.. У таке тужне мисли удубљен 'сеђаше још дуго размишљајући о животу човечијем седи попа Тихомир ; док у једанпут застаде , погледа боље кроз прозор, виде где се нека кода приближују: коње тера неки старац кога он донде није виђао, а за његовим леђима седи једна жена у голему једну мараму умотана. — Еуда ди ће ови сироти на овоме гадном времену?... Али они стадоше пред попину кућу; човек онај закачи уздице за левчу, скиде се доле с кола и сФресаше воду са свога грубог шешира, уђе на мала врата, а жена за њим; куцнуше учтиво при уласку у собу, уђоше унутра^ и пољубише нопу у руку.. . Отац Тихомир их прими са обичном својом благошћу. — А каквим добром се ви наканисте по оваквоме времену ?.. . — Богме, иоио, и није добро — рече човек што је довезао жену — ето видиш ова млада, пада ми као кума, ја сам је да простиш и крстио , још беше покојни попа Трива жив, бог да му душу прости !..