Otadžbina

Н0Г1А ТПХОМИР

375

— Па сад ? . . питаше отац Тихомир. — Па се ето и удала, иоиа Трива је и привенчао за невога спахијског биреша Мату Брдаровог ; а ја сам ти онет у спахије одаџија на пустари. ., Е па гата знаш, попо ?.. отад ми беше некад газда , а ја ?. . Људи смо, попо, људи ! а душа оће хлеба . . . Тако говори одаџија, а попа га стрпељиво слуша. — Тејутрос, некако послом окајасим се њиховој кући; кад тамо , а оно шта је ? Л.арма , лон , стоји читава баталија ! . . Мислим се, да се нису биреши потукли? Знаш, попо , то код њих често бива ; уђем ја уиутра , ко велим ако буде мој кума Мата слабији да му будем на руци . . . Е јест! ал имаш гата и да видиш !. . Моје јадно кумче лежи испребијано на земљи а несрећни Мата грува је чизмама; Боже мој! није да је бије ко што је бије, знаш већер онако се ни марва не удара; ето, попо, па гледај сам.. . И он скиде дебелу мараму са младинога лица. Староме оцу Тихомиру застаде дисање у ирсима; он у своме веку није видео таке лепоте, тако дивнога створа, као што беше млада која је пред њиме стојала: лице јој беше бело , као од карарског мермера, очи велике, на их је у своме урођеноме стиду оборила , да још дивније изгледа ; загасите треиавице су бацале танку сенку , рекао бих, на снег — јер се ни с чим другим не могаше сравнити белина и нежност несрећне младе . .. — Сад гледај, оче !. . . II човек узе сироту младу за руку, откри јој и један ж други рукав до рамена ; по белој кожи пружали су се големи, модри отоци од бесомучпих удараца . . . После јој старац отпучи напршњак. .. Ах и по тим облим . белим грудма, виђаху се округле модрице, које су бирешке чизме на несрећној млади оставиле. Попа Тихомир је дубоко уздахнуо. — Л.уд је или побеснио ! . . рече полугласно . .. Сирото, јадно створење! додаде после, ал даље није умео од зачуђености ништа проговорити : за њега бегае неразум-