Otadžbina

376

ПОПА ТИХОМИР

љиво, како је могао, како је смео човек и руку подићи, само да припрети овако дивноме створу као што беше ова мдада, на којој свака цртица беше сведок мирне савести , благе и кротке нарави. — Па сад кажи ти, оче нопо, може ли она са онаким нечовеком, као што је тај Мата, живети ?. . — У светоме нисму стоји: љубите друг друга !.. . рече пона, али му је глас дрктао; нрви пут је можда оно говорио о чему иије био убеђен ... Та ко би још могао љубити чудовиште? Млада, подиже своје велике дрне очи горе; хтела је нешто рећи, али се реч изгуби у јецању . . . — Умири се, драга моја — рече нона и понуди јој једну столицу да се мало одмори , она седе, а до ње се посади њен кум чича Павле. Кад се млада мало утишала онда је попо пође испитивати: — Драго моје дете, па кол'ко има година како си за тога човека пошла ? — Оче! рече кроза сузе сирота млада, садје четврта гбдина. — Па имате ли дечице ? Млада обори очи доле, уздахне дубоко, па онда тужио додаде: — Немамо ! — А јесте ли се до сада лепо живели ? настављаше попа. Она сирота опет уздахну, и гледаше тужно преда се. — Л.епо смо живели, оче ! А њен кум додаде: — Л.епо, иопо, те још како лепо! Знаш што 'но реч: као голуб са голубицом, никад рђаве речи, никад опора говора, но све лепо, благо, милина је било видети их! Не знаш које ће кога пре послушати, ко ће коме прс чашу воде донети... Теке, ето има две три недеље, како он поче све опорије с њоме, те јутрос ето шта учини несрећ-