Otadžbina

380

поиа тихомир

бацио; она је срећа, она је љубав твоја, а ти си је пребио, уништио ! Ти си убијца живота свога ! . . Мато, прими своју младу натраг, моли је да ти онрости ; она је блага опростиће тн, заветуј се да ћеш на ново љубнти, до гроба свога љубити ! .. То и свето писмо заповеда. Попа је стао и чекаше Матина одговора. Мата се борио собом, и баш у тај мах мину испод прозора ишпан. Мата је то видео па се окрете попи. — Оче, она је — Ту реч не смеш више изговорити, рече строго попа... Она је блато на души твојој, отров који ти срце раздире ! .. Покај се и прими своју жену натраг. — Никад попо — рече одсудно Мата. — Бог нека се смилује на тебе ! — у тузи погружен рече отац Тихомир — Бог нека се смилује и на оне који су у заблуди, који су на путу грешноме! Попа изиђе на поље , а за њиме стари чича Павле, коме су у очима још сузе трепериле. На иољу је, кроз голо грање и дрва ветар хујао, а пред густим тавним облацима летео је орао. — Биће непогоде, попо, да се мало пожуримо. Видиш ли оног орла што пред облациак лети ? Ти облаци носе град, а онај орао јури, да надлети облаке, како би се од града спасао. . . Ветар беше хладан, а седи отац Тихомир сиромашки одевеп и знојав, па је иа томе путу назебао: добио је јаку грозпицу, од које се тек после седам осам дана предигао; за сво то време болести не одступаше од постеље му млада, прогоњена жена . .. Она гдедаше са детињом љубављу свештеника. Често кад би се уверила да спава, она му је љубила руку, а после би своју слабу ручицу метала на хладан дувар да се као разхлади па би њоме хладила усијано чело свога заштитника .. — И њега је упроиастио злочинац !.. њега, доброга оца свију сиротих остављених ! .. говорила би тужним гласом .. . њега пријатеља целога човечанства !. . Ах !. . .