Otadžbina

392

ЂУРАТЈ БРЛНКОВНЋ

његове војводе хтеле да сдушају савет оних који су позпавали турску тактику. Еако из Консгантиновог сниса знамо, да је и Ђурађ био под Голуицем, то је скоро извесно да је Брокијер ту мислио деспота Ђурђа под човеком, који познаје Турке. На сваки начин, почетком пролећа српскоугарска је војска опсађивала Голубац, док је опет турска у исто време опсађивала Ново Брдо и Крушевац. У хршнћанској је војсци под Голупцем било и руских и пољских чета, а п талијанских стрелаца с пушкама, тешким и гломазним које су тада биле тек сасма ново оружје. Угарска је војска под Голупцем стојала под неиосредном управом Стевана Розгоње. На град се ударало и са сува и с воде, како са утврђења у Ласловару тако и са лађа. Али је онсада споро напредовала. Деспот ТБурађ, који као што споменусмо није ни мало био сагласан с угарским нланом оперисања, нестрпељиво је жудео да се једном са Голупцем сврши. Изгледа као да је покушавао да град преговорима добије. Војвода Јеремија је на веру деспотову излазио из града и преговарао у стану српске војске с деспотом. Као што Константин прича , том су приликом неки у српској војсци наваљивали на деспота, да не гледајући на задану реч издајнику, Јеремију не пушта више него га задржи као заробљеника. „Подкн^ллхоу же господлрл нђцнн геже 1стн гего," пише Константин; али деспот Ђурађ „тврћдиге кирм см, ддсшлнтђ прноуподоклгенмн , не кксхогк се сћткорнтнУ осталом, ма да се десиот Ђурађ иоказао, својом као адаманат тврдом вером, прави каваљер и достојан наследник великог Стевана, опет Јеремија је мислио да тек лукавством може главу из српскога стана да изнесе. По ономе што Константин напомиње, изгледа као да је Јеремија обећао да преда град и повео собом десиота и деспотову пратњу, која се с њиме а на вери граду приближила 1 . 1 „Ндоушнм же коуимш ш, градћ оустркмн се кћ диере^!« нрт.а>де К016К0ДЛ Тћ II грддн 0Т1>Меф6ТК н нл иомд/диогд роукоу н ороуЖ1Н6 ицдкшкетћ. Тк же ндки кг.^флф.неп, се кг. стлношлш«."