Otadžbina

■ЕУРАТЈ БРАНКОВИЂ

397

противу ње ништа имали, него су и сами пошли њоме. И за Србију и за Угарску од највеће је важности било да добију времена. Одмах за судтаном дођоше у Једрене посданиди деспота Ђурђа. Донеше богате дарове за цара и везире. Модише за мир на овој основи: султан да призна Ђурђа Бранковића за владаода од оне земље, која се тога часа Фактички у његовој власти налази , а за себе да задржи Голубац, Крушевац и земље на Бугар-Морави; — а г Бурађ да признаје султана за свог сузерена , да му пдаћа годишњи данак од 30.000 дуката и да му у ратовима помаже као вазал са 3000 коњаника. На портп примише ове услове. Независно од дарова деспотових, који су без сумње били врло сјајни, султан и његови везири имадоше и других стварних побуда за то. Пре свега чинило им се да ће се тим начином покварити савез међу Угарском и Србијом, а тога су се савеза тодико бојали. Па онда ратна срећа није баш врло ноуздана , а велике и узадудне жртве око Новога Брда наравно да су им биле још једнако свеже у рачуну. На послетку, желели су да имају слободне и одрешене руке за снажан удар Солуну, у кога је у осталом неповеравање међу Грцима и Млечићима спремало за њих отворене капије. На кратко, у врло тешким приликама, ствари се за деспота и његову државу срећно окренуше. Султан му не само више не оспораваше право на престо српски, него га и сам Формално призна за деспота од Србије. Уместо рата с готово извесном пропашћу, сад се на један пут донесе мир и изглед на дане у којима ће се моћи поправити ведика штета последње године. Истина сад је Морава постала источном границом деспотовине; али су се тешили што је Ново Брдо, Топлица, Сребрница и сва Србија с ову страну Мораве сачувана за даљу кодико тодико самосталну екзистенцију. Без сумње се на двору и у народу деспотовом сматрало да је Ђурађ својом дипломатијом постигао велики успех.