Otadžbina

398

тјурађ бглнковиђ

Признат од стране Угарске а у дицу њезиног краља и од других држава средње Европе, за сриског владаоца, иризнат сада и од норте за таквог, осигуравши своме народу и с једне и с друге стране безбедност — колико се она у оно доба уговорима осигурати могла, — деспот је сад већ могао да помишља и на свечано венчање своје на престо деспотски. По нашим изворима, он се заиста те исте, тако бурне и догађајима тако богате године с великим свечаностима венча за деспота српског. Свечаност се та свршила око Св. Николе 1428, али не знамо за сад поуздамо, де. Пред Божић долазе му нарочити поклисари општине дубровачке, Марин Растић и Живко Гундулић да му од стране општине честитају ступање на престо, и да га замоле да Дубровнику потврди старе трговачке слободе. У хрисовуљи којом је то и учинио, Ђурађ се потиисује „г о с п о д н н ћ (', (I к к л к: м и п о м о р V го н п о д о у п л к Г н»," Хрисовуља је та веома драгоцен сиоменик бацајући доста светлости на неке наше државне установе ондашње и нарочито на положај странаца у Србији, — јер Дубровчани су у политичком смислу били странци. Њоме деспот Ђурађ потврђује Дубровчанима у целини, ^лпнслннш клдгоудстнвлго н христодмкнклго свето поункшсм господннд н роднтеда иок:гл деспотл Стефанл." По именце им даље потврђује да се у распрама међу Србима и Дубровчанима суди поротом како је било иод царем Душаном и кнезом Лазарем да то јест у пороти буде половина Срба а половина Дубровчана; о сукобима због коња да буде као и под Душаном, само Ђурађ додаје „даличпога коња Србии није вољан уздржати;" ако Србин прими имање Дубровчаниново на веру, па после порече да га је примио, на ако се на то Дубровчанин закуне да му га је дао, то да се Дубровчанину веРУЈе; — ако се Добровчанину на путу кроз деспотову државу учини где каква штета, ту штету да му плати околина, а ако ова не плати, онда деспот да плати; по трговима да не буде намета; — Дубровчани који су забаштинили у Новоме Брду, да зидају града и га да чу-