Otadžbina

414

КНЕЗ

милош

Јаков Ћесар је отац овој земљн бно. ДргтчиИ Каковп ћееар, каквп очевп! Слободи увек пушка је била И отац и очув и ђаво и Бог. Јалови збори краљева силних Слободе неће нама донети. Та да је среће да место збора Пошљега нам праха , добрих пугаака, Баш бих ти рек'о: хвала, во.јводо! Молер (Војводама) Чудан је човек — гата збори слушај Не мож да ирозре мудри намишљај Тренутак срећан долази с пужем У еусрет људма, а бега од њих На лаки крилн сива сокола. Ево већ зора, и петли иоју Милоше, ајде, време нролази, Могу нас Турци овде спазити. Добрача И да те виде, и да те спазе, Да те заробе, да те окују. На што теб такав узалудан страх. Та док је вама краљева силних Ћесара оца ■— немчадије те Докле вас штити милост њихова, Шта оков може и сав турски бсс? Ј аков Ајде, Милогае. Ако останега И дал>е овде, тебе чекају Оковп турски — колац наоштрен. Милош Под овпм мојпм оианком лежи Све моје благо, моја срећа сва, А то је земља отачаства мог, Б1то не мож, дати немчадија та И да је ово света истина; Сведок Је небо, сведок ми је Бог. Да с тобом пођем, е,ј бруке веље П1то до сад ни.је доживео свет! И1та ће ми рећи ојађени Срби? Докле је било славе и сјаја

Војвода бсгае тугата п тма, Кад неста славе — номрча светлост Војвода нема — прогута их мрак_ Ј еврем Та сада, брате, кад радит ваља Зар као мишп да с' крнјемо ми, Зар сабља ова, оружје светло, Што вако дпвно Србин искити И сузом својом и својом крвљу, Да с нама труне, да нх глође миш? Погледај ово камење драго, Рубине ове — ту слеђену крв Све нас то зове — освету иири За борбе иове, док траје, Докле слободе не засветлн дан. Ј аков (Милошу) Да такав јунак лудо ногине, Да земља ова иов дочека јад Са нове борбе, — то је грехота. (увати Мидоша за руку.) Причувај ову јуначку мишцу, Немој узаман да нролпваш крв: Кад буде доба, кад се спремимо Свн ћемо с тобом иолетет у бој. Милош Јакове, брате, ако би иког Послуш'о икад, то би тебе сад, Ал вељу жртву од мене пштеш. А кад то тражиш, злу си мн рад, Да с тобом пођем, а народ милн, Његова кућа и сва сирочад Да оков носи, да јоште цвили, Е на то не ћу прнстатн никад. Под туђим скутом ја да се кријем, А Турчпп да ми за живота мог Пали п робн сироту браћу, Да скврни нме и образ и част Сироте мајке, љубе ми верне Такову бруку трнети не ћу, Ма нрви иао на ирвом кроку. Та зар да живим, да ми иотомци С поругом нме спомчњу је л? Зар да се прича како је Милош У место сабље иас'о прегачу? Зар клетва, суза п иодсмех и стид — Животу моме буду сиоменик?